Janko Nikolić proveo je čitav radni vek u Fabrici bakarnih cevi Al JazeeraIzgledalo je da su komunisti postavili sistem koji ni međunarodne sankcije ni tranzicija u kapitalizam ne mogu da upropaste. Izgraditi fabiku za proizvodnju bakarnih cevi na nepunih deset kilometara od rudnika bakra i pre četiri decenije izgledalo je isplativo koliko i tadašnja politika nesvrstanosti usred Hladnog rata. Kombinacija koja prosto ne može da ne uspe.
Činilo se tako i Janku Nikoliću, koji se te 1979. godine, kao tek svršeni srednjoškolac, zaposlio u novoosnovanoj Fabrici bakarnih cevi (FBC). Plate su, kaže, bile odlične. Putovao je avionom do Pule, Dubrovnika, letovao redovno, išao u šoping u Trst. I vraćao se uvek u svoj Majdanpek. I svoju fabriku.
Prvih desetak godina bile su kao medeni mesec. Devedesete su donele sankcije, hiperinflaciju, dramatičan pad standarda. Ali radilo se, opstajalo i ostajalo. Dvehiljadite su donele promene. Vlasti, ali i vlasništva. Ruska kompanija UGMK kupila je 2004. fabriku i nastavila proizvodnju. Plate su bile redovne, bonusi su opet isplaćivani. U vremenu kada su mnoge fabrike kupovane kao poslovni prostor, na koji se može staviti hipoteka za novi kredit kod banke, a gubitnici tranzicije punili evidenciju biroa za nezaposlene, neskromno je bilo poželeti nešto više od stalnog posla i redovne plate.
Fabrika bakarnih cevi i pored blizine rudnika prekida proizvodnju
Pričama da Rusi uvoze bakar iz domovine, a da ga u Srbiji samo pretapaju, nije se poklanjalo previše pažnje. Navodno im je bilo skupo da ga kupuju od obližnjeg rudnika. Pretpostavljalo se da mora postojati neka ekonomska računica da se sirovina prevozi hiljadama kilometara umesto da se kupuje u komšiluku, kao nekad.
“A jel istina da im RTB Bor daje potvrdu da je uvezeni bakar iz majdanpečkog rudnika”?, raspitivali su se jedni.
“Đavo će ga znati”, slegali su ramenima drugi.
Kad vrag dođe po svoje
Na 500 metara od centra grada vade se zlato i bakar, a nema više prerađivačke industrije
A đavo je došao po svoje 25. decembra 2019. godine. Nešto više od godinu dana nakon što su rudnici prešli u ruke kineske kompanije “Ziđin”. Ruski vlasnik FBC-a najpre je, kažu u Samostalnom sindikatu, pokušao da proda firmu jednoj grčkoj kompaniji , ali pregovori nisu završeni uspešno. A onda je doneta odluka da se promeni ime firme i osnovna delatnost. Iz naziva je izbačena “fabrika”, a umesto proizvodnje, upisana trgovina.
Gde nema proizvodnje, nisu potrebni ni radnici, pa je doneta odluka o sistematizaciji radnih mesta, koja predviđa da od gotovo 400 radnika (oko 290 stalno zaposlenih i nešto manje od 100 angažovanih na privremenim I povremenim poslovima), posao zadrži svega njih 12.
Janko Nikolić je bio blizu “dabl dabl” učinka – da u istoj firmi ostvari četrdeset i više godina radnog staža i navrši 65 godina života, uslov za starosnu penziju. Odluka o obustavi proizvodnje zatekla ga je u 59. godini, sa ispunjenim prvim uslovom i sada mu se smeši prevremena i umanjena penzija. Kaže da ne gaji iluzije da bi mogao da nađe novi posao u Majdanpeku. Nada samo otpremnini po zakonu. I po malo se moli da će neka kineska firma ipak da kupi firmu od Rusa. I da joj ponovo promeni delatnost i vrati imenicu “fabrika” u naziv, pa da sa bakrom iz rudnika u Majdanpeku pokrene proizvodnju bakarnih cevi.
Kaže da je kao predstavnik sindikata pre nedelju dana bio u Beogradu sa rukovodstvom opštine na sastanku u Ministarstvu privrede. Ko zna, možda država nađe kupca, dodaje, ne preterano uveren u to.
Predsednik opštine Majdanpek Dragan Popović ne kaže ništa. Upućuje na saopštenje sa sastanka. U kojem piše da su se učesnici složili da je neophodno da “zajednički i snažno, angažujući se svako iz svog ugla i u skladu sa svojim nadležnostima, novonastali problem u što kraćem vremenskom periodu bude rešen”. Kako, nije rečeno.
U opštini, koja ima oko 4.500 zaposlenih, gubitak 400 radnih mesta znači pad zaposlenosti od gotovo osam odsto. Ali to nije jedina posledica zatvaranja fabrike. Predstavnici sindikata strahuju da bi njeni radnici, u nedostaku posla, mogli da napuste grad.
Lančana reakcija
„To može da izazove lančanu reakciju. Ukoliko odu, biće manje dece u školama i vrtićima. Automatski zdravstvena zaštita dolazi u pitanje, biće manji broj korisnika zdravstvenih usluga i svih ostalih javnih komunalnih preduzeća koja gravitiraju na teritoriji opštine. To isto znači i manje posla u privatnim prodavnicama i radnjama”, kaže Dejan Matejević, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije za opštine Majdanpek, Kladovo i Negotin.
Ulice u Majdanpeku su sve praznije
Odlazak stanovnika obično znači i odlazak nekih državnih institucija – poput suda i katastra, a u slučaju Majdanpeka to bi moglo da znači i zatvaranje Opšte bolnice, zdravstvene ustanove kakvu nemaju ni neki veći gradovi u Srbiji. Za takva mesta opada interesovanje banaka – u Majdanpeku već sada rade samo dve – Komercijalna banka i Poštanska štedionica, obe u većinskom vlasništvu države. Smanjuje se broj polazaka autobusa ka drugim gradovima. Sve teže održavanje Sportskog centra sa velikom halom i bazenom.
Matejević podseća da je u poslednjih desetak godina već zatvoreno nekoliko. Tako je u gradu za koji se već godinama govori da leži na rezervama bakra i zlata vrednim milijarde evra, pre četiri godine zatvorena nekad čuvena Zlatara Majdanpek (zajedno sa fabrikama elektroproizvoda i Megaplast, koje su poslovale u sastavu Industrije za preradu metala), a sada i Fabrika bakarnih cevi. U opštini čijih je 70 odsto teritorije prekriveno šumom, propala je i Drvna industrija Poreč. Pa građevinska kompanija Univerzal. I mnoge druge.
Procenjuje da je u tom periodu izgubljeno oko 2.000 radnih mesta. A nova se ne otvaraju dovoljno brzo. “Deo njih nađe posao u rudniku Majdanpek. Ali većina ode u Beograd ili druge veće gradove. Ili u inostranstvo”, dodaje.
Za mlade u Majdanpeku, najbliže inostranstvo je Rumunija. Mnogi su tamo upisali fakultete. Janko Nikolić, koji je aktivan i u udruženju za očuvanje tradicije i kulture Vlaha “Gergina” kaže da u susednoj zemlji nude besplatno školovanje Vlasima koji se izjasne kao Rumuni. I da to dodatno podstiče iseljavanje.
I Anđela razmišlja da tamo upiše neki fakultet, iako ne zna rumunski jezik. Ni da li je uslov za besplatno studiranje da se izjasni kao Rumunka. Zašto onda tamo, a ne u Srbiji?
“Ne znam, lakše je. A i sa tom diplomom mogu posle da radim bilo gde u Evropskoj uniji”, priča, dok s osmehom poslužuje doručak gostima u lokalnom hotelu “Golden Inn”, jednoj od retkih firmi u Majdanpeku kojoj posao dobro ide.
Nekada grad bez gastarbajtera
Dejan Škorić iz nevladine organizacije Resurs centar Majdanpek još pamti vreme kada su ovaj grad zvali balkanskim Eldoradom i kada su u njega zbog visokih plata dolazili ljudi iz čitave bivše Jugoslavije.
“Moj otac je došao iz Vojvodine, majka iz Crne Gore, vođeni željom za boljim životom ovde u Majdanpeku. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka migracija iz ovog grada je bila gotovo nula. Niko nije odlazio odavde. Nije bilo gastarbajtera. Svi su želeli da dođu”, priča Škorić.
“Osamdesetih godina je Majdanpek bio grad sa najviše visokoobrazovanih ljudi u odnosu na broj stanovnika. Od takvog grada, došli smo preko devedesetih, a znamo šta je tada bilo, do grada iz koga svi žele da odu”, tvrdi Škorić i dodaje da je samo između poslednja dva popisa stanovništva (2002. i 2011. godine) grad izgubio petinu ljudi.
I taj broj i dalje pada. Procena Republičkog zavoda za statistiku sredinom 2018. bila je da u toj opštini živi oko 16.400 stanovnika. Ako se proces migracija nastavi, za dve decenije, procena je, biće ih manje od 10.000. Osim ako kineska kompanija koja je vlasnik rudnika ne počne da dovodi svoje radnike u znatno većem broju nego do sada.
Izvor:(Al Jazeera)
