Novi Pazar je grad toplih i gostoljubivih ljudi, ali i onih koji, svojom sebičnošću i nedostatkom empatije, svakodnevno otežavaju život onima kojima je pomoć i razumevanje najpotrebnije.
Poseban izazov za osobe sa invaliditetom i njihove porodice predstavlja uzurpiranje parking mesta namenjenih isključivo njima. Iako su ta mesta jasno obeležena, neodgovorni vozači ih često zauzimaju bez imalo razmišljanja o posledicama koje takvo ponašanje može izazvati.
Među onima koji se svakodnevno bore sa ovom vrstom diskriminacije je Amina Nikšić Kurtanović, majka deteta sa invaliditetom. U razgovoru za Portal A1 iskreno svedoči o stresu, nemoći, ali i upornoj borbi da svom detetu obezbedi ono što mu pripada – dostojanstveno kretanje i život bez dodatnih prepreka.
„To invalidno mesto zaista nije luksuz, to je preka potreba. Kako ćete detetu sa invaliditetom objasniti da mora da se čeka, da roditelj traži parking, da mora da ima strpljenja? Deca često znaju da dobiju epi napade u toku vožnje. To je nepredvidivo, nikad ne znate kad može da se desi, ne dolazi sa nekim simptomima pa da kažete: ‘Evo sad će’. Invalidno mesto nama znači jer je minimum stvari koje nosim kad sam s detetom – moja torba, njena torba i ona“, kaže Amina.
Dodaje da je nedavno naišla na situaciju u kojoj su oba mesta u blizini njenog stana bila zauzeta, iako nijedan od parkiranih automobila nije imao nalepnicu za osobe sa invaliditetom.
„Morala sam dosta dalje da tražim parking. Ona je vriskala, ne znajući šta se dešava. U toj muci sam i sama počela da vičem. Znam da nije rešenje, ali dođe trenutak kada ne znate šta prvo da uradite – da li da dete ostavite samo pa da se vratite po stvari, ili obrnuto. Nijedna opcija nije dobra. Dete se plaši da ostane samo, može da se povredi, da dobije fras od vriske. Nekad zovemo komšije koje imaju empatiju, ima takvih ljudi, ali mnogi ne razumeju.“
Uprkos pokušajima da mirno objasni vozačima da su u prekršaju, reakcije su često burne.
„Priđem i pitam: ‘Izvinite, da li znate da je to mesto rezervisano za osobe sa invaliditetom?’ Nekad kažu ‘izvinite, nisam video’, ali mnogo češće nastaju konflikti. Psovke, vređanja… Jednom sam morala da pozovem interventnu policiju jer je čovek s luksuznim automobilom konstantno parkirao na tom mestu. Psovao me je, vređao, preteći da će fizički nasrnuti. Zbog toga nisam želela da zovem supruga, da ne dođe do većih problema i eskalacije.“
Posebno je potresan slučaj kada su pojedini komšije uključivali i njeno drugo dete.
„Zamislite da odrasla osoba zaustavi mog devetogodišnjeg sina i pita ga: ‘Je l’ tvoja majka zvala komunalnu?’ ili ‘Je l’ ona prijavila moj auto?’. A ja ću uvek prijaviti. Čak i ako mi mesto ne treba, ako vidim da neko bez nalepnice parkira, prijaviću. To je sevap. To je pomoć svima nama – roditeljima i osobama sa invaliditetom.“
Iz Komunalne milicije potvrđuju da su ovakve situacije svakodnevica.
„Građani nas često pozivaju zbog zauzetih mesta za osobe sa invaliditetom. Kazne za ovaj prekršaj iznose 10.000 dinara. To je jedan od težih prekršaja u okviru našeg rada jer se najčešće radi o mestima koja su jasno obeležena, a vozila nemaju potrebnu karticu“, izjavio je Bojan Milić iz Komunalne milicije za Portal A1.
Na pitanje kako vozači reaguju kada ih upozore da su u prekršaju, Milić odgovara:
„Reakcije su različite. Neko kaže: ‘Samo sam na minut’, a neko odgovori bezobrazno – ‘Ne možete mi ništa, platiću kaznu’. Bilo je i situacija kada je neko rekao: ‘Znaš li ti ko sam ja?’, ali mi tada kažemo: ‘Za nas ste samo lice u prekršaju’. Svi građani su jednaki pred zakonom.“
Prema podacima lokalnog Parking servisa, pet odsto svih parking mesta mora biti obezbeđeno za osobe sa invaliditetom. To znači da na svakih 20 redovnih mesta, jedno mora biti rezervisano. Ipak, poštovanje ove obaveze, kao i pravo na slobodan pristup, često ostaje mrtvo slovo na papiru.
Amina Nikšić Kurtanović zaključuje da je problem pre svega u nedostatku razumevanja.
„Kada je obeležavano novo invalidsko mesto, jedan komšija je komentarisao: ‘Sve nam uzeše’. Rekla sam mu: ‘Nisu nam uzeli, nego su prilagodili nekome kome je preko potrebno’. Osoba sa invaliditetom svakako mora negde da parkira. Ovako bar zna da će moći bezbedno da izađe, da neće dodatno ugroziti sebe ili nekog drugog.“
Upozorava i da ovakvi problemi često vode do mnogo dubljih posledica, o kojima se u javnosti retko govori.
„Znaju da se dese i suicidi. Verujte, zdravstveni problemi eskaliraju. Kad se, ne daj Bože, nešto desi, svi se pitamo zašto. A niko ne zna šta je ta porodica prolazila, koliko se borila. Najčešće majka. Meni bude neprijatno kad zovem komunalnu – svi me već poznaju po glasu. Više ne moram ni da kažem odakle zovem.“
Za kraj, Amina poručuje:
„Mi bismo ta invalidska mesta rado menjali za ona obična. Zamislite da je to mesto potrebno vama. A neko bez prava, bez empatije i razmišljanja – već je parkirao.“
Oduzimanje parking mesta osobama sa invaliditetom nije samo saobraćajni prekršaj – to je čin nepoštovanja, nedostatka empatije i dodatno ugrožavanje onih koji se svakodnevno bore sa velikim izazovima.
Pravo na slobodno i dostojanstveno kretanje mora biti garantovano svakom čoveku, a to počinje od svakog od nas. Nije dovoljno reći da smo humani – to se pokazuje delima, svakog dana, na svakom mestu.
Poštujmo tuđa prava kao što bismo želeli da se poštuju naša.
