Dok se tokom leta Novi Pazar ponovo puni ljudima koji žive širom sveta, sa dijasporom u grad dolaze i generacije koje ovde nisu rođene, ali ovaj kraj i dalje doživljavaju kao deo sebe.
Za njih povratak nije samo poseta zemlji iz koje potiču njihovi roditelji. To je susret sa porodicom, prijateljima, načinom života, ali i sopstvenim korenima.
Sena Nuhović i Lejla Has odrasle su u Turskoj. Novi Pazar nije mesto njihovog rođenja, niti sredina u kojoj su odrastale. Ipak, obe sa ovim krajem osećaju snažnu povezanost, a posebno im je važno da mogu da komuniciraju sa ljudima i razumeju jezik svojih roditelja.
Za Senu je upravo jezik jedan od razloga zbog kojih želi da bude još bliža svom poreklu.
„Želim što bolje da naučim jezik svojih roditelja. Ljudi oko mene ga govore, a zbog toga što ga ne znam dovoljno, često ostajem po strani kada se vode razgovori i kada se dele različite informacije“, kaže Sena.
Za nju učenje jezika nije samo pitanje komunikacije. Ona želi da razume razgovore ljudi oko sebe i da bude deo svakodnevice koja joj je bliska po poreklu, iako je odrasla u drugoj zemlji.
U Novi Pazar dolazi zbog ljudi koje voli, ali i zbog mira koji, kako kaže, ovde pronalazi.
„Volim da provodim vreme sa prijateljima, da šetam i jedem sa njima. Volela bih da dolazim češće, jer ovde imam prijatelje koje mnogo volim i koji mi nedostaju. Posebno volim iskrenost i srdačnost ljudi ovde“, navodi ona.
Sena u ovom kraju prepoznaje deo svog identiteta upravo zato što predstavlja poreklo njene porodice.
„Zemlja iz koje su oni došli predstavlja i moje korene, zato osećam pripadnost“, kaže Sena.
Sličan osećaj ima i Lejla Has, koja je rođena i odrasla u Istanbulu. Turski joj je maternji jezik, ali je naučila jezik svojih roditelja i trudi se da ga govori svaki put kada dođe u Novi Pazar.
„Zahvaljujući tome lakše komuniciram sa ljudima i osećam da ovde više pripadam“, kaže Lejla.
Za nju Novi Pazar nije samo mesto u kojem su rođeni njeni roditelji.
„Ovo za mene nije samo zemlja u kojoj su rođeni moj otac i majka, već ujedno predstavlja i moje korene. Podseća me na to ko sam i odakle dolazim. Svaki put kada dođem ovde, osećam da se povezujem sa svojom porodičnom istorijom“, navodi Lejla.
U Novom Pazaru, kaže, najviše voli srdačnost ljudi, bliskost i iskrenost u odnosima. Važni su joj i priroda, mir, kao i vreme koje provodi sa porodicom.
„Ovde se osećam spokojnije i srećnije“, kaže ona.
Zbog toga Novi Pazar za Lejlu nije mesto koje posećuje samo jednom tokom godine. Trudi se da dolazi tri ili četiri puta godišnje, a dešava se i da dođe češće.
„Pošto volim da budem ovde, želim da se vratim ponovo čim mi se ukaže prilika“, kaže Lejla.
Za mnoge porodice upravo je jezik jedna od prvih stvari koja se izgubi. Deca rođena i odrasla u inostranstvu često bolje govore jezik zemlje u kojoj žive nego jezik svojih roditelja. Kada dođu u Novi Pazar, mogu da poznaju običaje, porodicu i priče o kraju iz kojeg potiču, ali da ipak ne mogu da vode razgovor sa starijim članovima porodice.
Tada granica između dve generacije postaje i jezička.
Sena i Lejla pokazuju da taj odnos može da izgleda drugačije.
One nisu rođene ovde. Njihov maternji jezik je turski, život su gradile u Turskoj, ali su naučile i jezik koji ih povezuje sa porodicom i poreklom.
Za njih je to način da lakše komuniciraju, ali i da se osećaju bliže sredini kojoj pripada deo njihove porodične priče.
Zato njihov povratak u Novi Pazar nije samo povratak na određenu adresu ili mesto.
To je povratak ljudima koje vole, jeziku koji žele da sačuvaju, uspomenama koje tek treba da stvore i korenima koje, uprkos životu hiljadama kilometara dalje, nisu zaboravile.
Jer pripadnost ne mora uvek da počne mestom na kojem smo rođeni.
Nekada počinje jezikom koji odlučimo da naučimo.
A nekada jednim dolaskom u grad u kojem shvatimo da, iako nismo odrasli ovde, ipak imamo osećaj da smo kod kuće.
