Zašto ljudi odlaze iz Novog Pazara?

Ostati ili otići? Baš poput Šekspirovog „biti ili ne biti?“, ovo pitanje predstavlja srž problema sa kojim se naše društvo suočava svakodnevno. Svesni činjenice da mladi sve manje nade polažu u svetliju budućnost naše zemlje, u obavezi smo da ovaj slučaj dublje ispitujemo. Statistika koja je rađena 2020. godine pokazuje da je tokom 2019. godine zemlju Srbiju napustilo 50.000 građana, a brojke nisu manje ni prethodnih godina. Paralelno, zemlja stalno beleži i negativan prirodni priraštaj – rezultati vitalne statistike za 2020. godinu kažu da je u Srbiji prvi put rođeno manje od 62.000 beba, dok smo istovremeno imali povećanu smrtnost – odnosno umrlo je oko 115.000 ljudi. To je više od godišnjeg proseka koji poslednjih godina iznosi oko 102.000 do 103.000 preminulih. Sve ovo zajedno dodatno komplikuje situaciju u zemlji, a naročito na lokalnim nivoima.

 

Porodica Prtinac je odlučila da 2017.godine bolji život potraži u inostranstvu, tačnije u Nemačkoj. Kako kažu, presudilo je to što godinama nisu uspeli da se zaposle u struci, a ni ostalih, sekundarnih poslova nije bilo na raspolaganju.

„Dugo smo razmišljali o tome šta da radimo, šta je najbolje rešenje za nas. Nije lako ostaviti ono što se godinama stvara, ali drugog izlaza nije bilo. U jedno vreme smo hteli da započnemo privatni biznis, međutim to je mnogo koštalo a nismo imali ušteđevine. Tako smo se odlučili da prvo ode suprug na privremeni rad, a ako uslovi budu dobri da se pridružimo deca i ja“, kaže Ilda Prtinac. Ilda navodi da put nije bio nimalo lak i da onaj ko se odluči na ovaj korak mora biti, pre svega, istrajan i uporan.

„Učenje jezika je suprugu i meni najteže palo, dok su deca to brže savladavala. Nemački jezik u početku nisam volela i predstavljao mi je veliku barijeru, ali nisam želela da odustanem. Najveća motivacija mi je bila bolja budućnost za moju decu“, dodaje ona.

Ubrzo nakon pakovanja kofera usledilo je novo poglavlje u životu porodice Prtinac. Kako kažu, u početku im je sve bilo čudno i neobično, dolazili su i na ideju da se vrate nazad u Srbiju.

„Nije bilo nimalo lako. Danima sam plakala, najviše zbog naših porodica i prijatelja. Odrasli smo u jednom toplom i harmoničnom okruženju a došli smo u hladnu, nepoznatu sredinu. Mislila sam da se nikad neću navići i molila sam supruga da se vratimo, na šta mi je on rekao da izdržim do prvog odmora, tada smo prvi put trebali doći na odmor u Srbiju. Kada smo doputovali, bilo mi je jako teško, nisam želela nazad, ali verujte, ta misao je prošla kroz 2-3 dana, baš onda kada smo uviđala sve ono što moji sugrađani nemaju i za čim pate, a nama je i te kako dostupno“, kaže Ilda.

Ildin suprug, Hazbo smatra da Nemačka nudi mnogo više mogućnosti, kako za decu tako i za odrasle.

„Zdravstvo, obrazovanje, politika i celokupni životni standard su izvanredni. Ne kažem da nema nedostataka, ali u odnosu na Srbiju ja to nazivam savršenstvom. Postoji red, rad i disciplina. Pre svega ne brinem detetu kad ode u školu. Znam da je na bezbednom. Profesori se maksimalno trude da priđu svakom učeniku, i o svemu obaveštavaju roditelje. Ne moraš kao u Srbiji da moliš danima da ti neko kaže šta je tvoje dete radilo u vrtiću ili školi. A kao najveću prednost naveo bih to što mladi počinju da rade vrlo rano. Nisu to sad neki teški poslovi, to je par sati nedeljno u, recimo, poslastičarnici, ali sasvim dovoljno za sticanje radne navike i svoj dinar. Što se tiče uslova za nas radnike, ja sam i više nego zadovoljan. Kašnjenje plate je misaona imenica, sve je uvek na vreme. Ali isto tako i oni očekuju od nas da smo ažurni i vredni, što se svakako podrazumeva. Nije mi bilo lako u početku jer sam, iskreno, ispao iz koloseka i dangubio po Novom Pazaru. Ni sada se ne budim u 5h ujutru sa osmehom na licu, ali šta ću, makar vikendom imam dovoljno novca da izvedem decu u lunapark“, dodaje Hazbo kroz smeh.

On dodaje da mu svoja zemlja, porodica i prijatelji nedostaju, ali kako kaže, moraju se birati prioriteti.

Politikolog Andrijana Maksimović iz Novog Pazara smatra da je najveći uzrok odlaska naših ljudi u inostranstvu upravo borba za vlastitu egzistenciju.

„Glavni uzroci odlaska našeg naroda u inostranstvo su ekonomske prirode (standard, bolja plata i veća mogućnost zaposlenja). Ovi razlozi su početna karika na koju se nastavlja karika razloga ostanka u inostranstvu: perspektiva, sigurnost, izvesnost. “

Ona dodaje da borba mora da postoji kako u Srbiji tako i vani. Samo je stvar pojedinca da li će se odlučiti da menja stvari ili da ih prihvati takvima kakve jesu.

„Ukoliko mladi steknu svest o sopstvenoj snazi da promene društvo, oni će ga i menjati i učiniti mestom za život prema njihovim kriterijumima. Najlakše je otići, ali nas borba čeka gde god da odemo.“

Paralelno, Zibija Dervišhalitović Šarenkapić iz Kulturnog Centra DamaD u Novom Pazaru ističe da su se stvari promenile temeljno nakon 30 godina tranzicije u Srbiji i da građani sada imaju drugačija očekivanja od države u kojoj žive – “Stvoriti i zaraditi su možda prve asocijacije koje imamo vezane za emigriranje, ali u osnovi tog impulsa leži potreba da živimo u uređenom, stabilnom, sigurnom i predvidivom društvu. Postali smo kolektivno umorni od potresa i nestabilnosti u našem društvu i napora da stvorimo tu stabilnost o kojoj pričamo. Upravo ovo treba biti razlog da se gradske uprave u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu ujedine kako bi uradili tri stvari: 1) da jasno mapiraju migracioni potencijal svojih građana (da istraže koliko građani stvarno žele da odu i koliko ih stvarno odlazi); 2) da otvore javni dijalog sa građanima o konkretnim rešenjima koja će ih ohrabriti da ovde ostanu i stvaraju (da zajedno definišemo šta konkretno svi mogu da urade u narednih 2 do 3 godine); i 3) da se najbrže moguće fokusiraju na konkretnija, vidljivija i veća ulaganja u mlade ljude.

U suprotnom, postojeći trend će se samo nastaviti, a mi zarobljeni u začaranom krugu pasivnosti, i neosnovanog očekivanja da će EU integracije magično rešiti sve bez ikakvog truda, zalaganja i reformi s naše strane.

I opet se vraćamo na početak priče, sve se svodi na pitanje “Biti ili ne biti?”, ne postoji ispravan i jedinstven odgovor, već ga svaki pojedinac mora potražiti u sebi, zaključuju naši sagovornici.

 

Alma Kardović Radetinac