Lejla Has živi daleko od mesta gde su rođeni njeni roditelji, ali svaki put kada pomisli na dom, misli na porodicu, prijatelje i jezik koji nosi u srcu. Kako kaže poreklo nije adresa to je osećaj koji traje.
Iako je rođena i odrasla u Turskoj, nikada ne prestaje da oseća vezu sa mestom iz kojeg potiče njena porodica. Za nju, dom nije samo adresa to je osećaj pripadnosti koji nosi u srcu, gde god da živi. Svaki dolazak ovde ispunjava je radošću, jer susreti sa porodicom i prijateljima bude uspomene i emocije koje kilometri ne mogu izbrisati.
„Čitava porodica moje majke je ovde i ovde mi je dom. Kada se vidim sa prijateljima iz Turske, uglavnom svi pričaju o svojim porodicama, a ja moram da čekam da vidim moju. Zato volim da se družim sa ljudima koji imaju istu priču kao ja”, ističe Lejla.
Lejla Has možda živi u Turskoj, ali srce joj je ovde, gde su njeni koreni i porodica. Svaki susret sa najbližima donosi joj posebnu radost i podseća je koliko pripadnost ne poznaje daljinu.
„Želim da me ljudi razumeju kada kažem da sam unuka Rahma i Šefke. To je dovoljno da se zna šta moje srce misli i oseća“, priznaje Lejla, ističući da je ponos na poreklo nešto što nosi sa sobom gde god da je.
„Meni je čudno kako neko može da zaboravi deo sebe. U mojoj kući se više priča naš jezik, čuva se kultura i tradicija. Svako bi trebalo da bude ponosan na svoje korene”, kaže Lejla.
Za Lejlu, ljubav prema mestu gde živi ne zamenjuje osećaj pripadnosti porodici i zavičaju.
„Možeš voleti državu u kojoj si rođen zbog svega što ti pruža, ali nije isto ako porodica nije tu i ne možeš često da ih vidiš“, objašnjava ona, ističući koliko je ta povezanost s porodicom važna u njenom životu.
Na kraju, Lejlina priča podseća da koreni i dom ne zavise od kilometara ili adresa oni ostaju u srcu i oblikuju ko smo. I koliko god život odvede daleko, srce uvek pronalazi put do mesta kojem pripada.
