Borba sa viškom kilograma često nije stvar izbora, već složen proces u kojem se prepliću psihološki, zdravstveni i društveni faktori. U vremenu kada se mršavljenje predstavlja kao jednostavan cilj, stručnjaci i lična iskustva sve češće ukazuju na isto, ključ nije samo u ishrani, već u odnosu prema hrani i sebi.
Međunarodni dan bez dijete, koji se obeležava 6. maja, upravo skreće pažnju na tu razliku između „dijete“ i zdravog načina života.
Dok se na jednoj strani nalaze lične borbe koje traju godinama, na drugoj su stručna objašnjenja koja pokušavaju da razjasne zašto kilogrami nisu uvek samo stvar kalorija.
„Najkraća definicija mene prije nego što sam promjenila život iz korjena je da sam bila klasičan zavisnik o hrani“, kaže Amela Sejdinović Tandir, opisujući godine u kojima je, kako navodi, hrana imala kontrolu nad njenim svakodnevnim životom.
Sličan problem, prema rečima personalnog trenera Demira Beširovića, često ima dublju pozadinu nego što se na prvi pogled čini.
„Velike su šanse da gojaznost nije samo posledica ishrane, već i hormonskih i drugih faktora. Zato je važno da se prvo uradi medicinska provera, pa tek onda kreće trening i dijeta“, objašnjava on.
Amela se priseća da je prekretnica došla 2021. godine, tokom Ramazana, kada je očekivala da će promena načina ishrane dati brze rezultate.
„Na Bajram sam stala na vagu i vidjela da sam izgubila tek 800 grama. Bio je to šok. Tada sam shvatila da sama ne mogu i da mi treba stručna pomoć“, kaže ona.
Trener Demir ističe da je upravo u tim trenucima najvažnije kako osoba reaguje na rezultat, a ne samo broj na vagi.
„Ako dijetu doživljavaš kao kaznu, vrlo brzo odustaneš. Hrana nije kazna. Greške su normalne, bitno je da se nastavi dalje bez griže savesti“, naglašava on.
Amela dodaje da je tek uz stručnu pomoć počela da razume sopstveno telo i uzroke problema.
„Okidač su bili hormoni štitne žlijezde i insulinska rezistencija. To je nešto što ljudi često ne vide, a ima ogroman uticaj“, objašnjava ona.
Dok Amela danas govori o životu u stalnoj kontroli i disciplini, Demir upozorava na drugu krajnost – ekstremne režime.
„Zdrav način života znači balans. Ekstrem nastaje kada osoba izbegava druženja, strahuje od hrane ili se kažnjava zbog jednog obroka“, kaže on.
I upravo tu se njihove priče susreću, između discipline i psihološkog pritiska.
„Ja godinama ne koristim šećer, bijelo brašno, ne jedem kupovno. Okolina to vidi kao ekstrem, ali ja to vidim kao kontrolu“, kaže Amela, dok Demir dodaje da je ključ u održivosti, a ne u rigidnosti.
„Najveća greška je preskakanje obroka i previše restrikcija. Telo mora da ima balans, inače dolazi do problema“, objašnjava trener.
Na kraju, i jedno i drugo iskustvo se prepliće u istoj poruci, promena nije brza niti jednostavna.
„To je cjeloživotna borba sa samim sobom“, kaže Amela.
„Važno je ne odustati od sebe“, zaključuje Demir.
U svetu brzih dijeta i još bržih razočaranja, ovakve priče podsećaju da promena ne dolazi preko noći, ali i da prava borba počinje onda kada odlučimo da ne odustanemo od sebe. Jer, između dijete i prihvatanja, možda je najvažnije pronaći meru koja se može živeti svakog dana.
Međunarodni dan bez dijete je nastao kao reakcija na kulturu dijeta i pritiske vezane za izgled, a cilj mu je da podstakne razgovor o:
Ovaj dan se obeležava širom sveta kao podsećanje na to da fokus ne treba da bude na restriktivnim dijetama i idealima lepote, već na prihvatanju tela, zdravlju i ravnoteži u ishrani.
- poremećajima ishrane
- pritisku društvenih standarda lepote
- zdravijem odnosu prema hrani i telu
Često se upravo ovaj dan koristi za kampanje o mentalnom zdravlju, samoprihvatanju i opasnostima ekstremnih dijeta.
