Neki bi rekli da ploče nikada nisu ni izlazile iz mode, a mnoge su danas vrednije nego ikad. U domu Ljubivoja Miletića u svakoj sobi jedan zdi je rezervisan samo za ploče.Ljubivoje Miletić ima, verovali ili ne, 15 hiljada ploča. Kod njega se u trpezariji uz ručak slušaju Betoven, Mocart, Šopen, Bah, u dnevnoj domaći rok, zabavna i narodna muzika, a u radnoj sobi, od poda do vrha džez i bluz.
Složene su azbučnim redom, do nekih možete samo uz pomoć merdevina, redovno se čiste i održavaju.
„Jeste, složene su azbučnim redom, pa sam čak i dodao razdelne kartone, jer više ne mogu da se snalazim u ovoj količini. Azbučni red je strogo naznačen, pa čak i kod ‘Bitlsa’ koje je čije izdanje. Imam, recimo, iz Perua, Meksika i iz mnogih drugih zemalja. Morao sam da razdelim da bih mogao da se snalazim“, objašnjava Ljubivoje.
I tako u svakoj sobi, po jedan zid je rezervisan samo za ploče. Gde god se okrenete ploče, ploče i ploče.
„Ljudi se šokiraju. Tek sam sad shvatio, kad sam skupio ovoliko ploča, kakve su njihove rekacije, jer je meni to bilo – još jedna još jedna, još malo muzike… To je bio moj prvi motiv. Sad već kupujem ploče koje su vrednije, skuplje“, dodaje kolekcionar.
Prvu vinil ploču kupio je sa samo 10 godina i to, tada, najpoznatije „Bitlse“. I posle 57 godina, kaže, ne može da odoli šarmu pucketavog zvuka vinila.
Prva ploča u Srbiji proizvedena je iza jedne garaže na Dorćolu 1951. Njihova slava trajala je sve do pojave kaseta. Iako im je vrednost na tržištu jedno vreme padala, za njega su uvek imale posebnu vrednost.
„Evo, recimo, ja krenuo na pijacu da kupim salatu, Ciganin jedan istovara iz svog kombija ploče. Ja se savijem i vidim šta je, a u kompletu 20 ploča Dilana, pet ploča Remborna i još neke ploče. Ja ga pitam koliko bi to bilo đuture, on mi kaže dve hiljade. Ja kolekciju od 50 ploča kupim za dve hiljade. Te ploče koje su mi danas ostale mogu da se prodaju za 400, 500 evra“, otkriva Ljubivoje.
Tako se u njegovoj kolekciji našla i Malerova Druga simfonija, koja bi danas koštala i do hiljadu evra.
Najveću kolekciju ploča u Beogradu imao je Zoran Marijanović, sin Moše Marijanovića, koji je u celom stanu na Terazijama imao samo ploče, nikakav drugi nameštaj, 70 hiljada primeraka. Zato ovu strast razumeju samo pravi ljubitelji pucketavog zvuka.
