Na današnji dan navršava se 11 godina od tragedije u kojoj je u padu vojnog helikoptera Mi-17 u blizini aerodroma „Nikola Tesla“ poginulo sedmoro ljudi, četvorica pripadnika Vojske Srbije, lekar, anesteziolog i tek rođena beba iz Novog Pazara koju su pokušavali da spasu.
Portal A1 je ranije radio prilog o ovoj temi, u kojem je zabeležena i inicijativa građana da ulice, trgovi i javni objekti u gradovima širom zemlje ponesu imena stradalih u padu vojnog helikoptera 2015. godine. Tom prilikom pokrenuto je i potpisivanje peticije u znak podrške toj ideji.
Let koji je 13. marta 2015. godine započeo kao hitna medicinska misija pretvorio se u jednu od najvećih tragedija u novijoj istoriji vojnog vazduhoplovstva u Srbiji. Helikopter Vojske Srbije bio je angažovan kako bi prevezao pet dana staru bebu iz Novog Pazara, čije je stanje bilo kritično. Zbog odrona na Ibarskoj magistrali sanitetsko vozilo nije moglo da obavi transport do Beograda, pa je odlučeno da se dete preveze vazdušnim putem.
Helikopter je tokom noći poleteo u složenim meteorološkim uslovima. Plan je bio da se beba, koja je prethodno transportovana do Raške, prebaci u Beograd radi daljeg lečenja. Međutim, misija se završila tragično – letelica se srušila u širem rejonu Surčina, na oko kilometar od piste aerodroma „Nikola Tesla“. Niko od sedam putnika nije preživeo.
U nesreći su stradali pilot major Omer Mehić, pilot kapetan Milovan Đukarić, zastavnik Nebojša Drajić, mehaničar letač Ivan Miladinović, lekar Dževad Ljajić, anesteziolog Miroslav Veselinović, kao i novorođena beba iz porodice Ademović.
Prema dostupnim podacima, poslednja komunikacija sa kontrolom letenja ukazivala je na to da posada ima poteškoće sa vidljivošću prilikom pokušaja sletanja. Pilot je u poslednjim trenucima prijavio da nema vizuelni kontakt sa pistom i da mora da ide u penjanje, nakon čega je usledio gubitak kontrole nad letelicom.
Nakon nesreće formirane su komisije koje su ispitivale uzroke pada. U izveštajima je navedeno da su loši vremenski uslovi, nesporazumi u komunikaciji sa kontrolom letenja i niz proceduralnih propusta doprineli tragediji. Ipak, Više javno tužilaštvo je posle više od godinu dana saopštilo da nema osnova za pokretanje krivične istrage, jer nije utvrđeno da je nesreća izazvana krivičnim delom.
Pojedine odluke koje su pratile ovu operaciju izazvale su brojne polemike u javnosti. Među najčešće postavljanim pitanjima bila su zbog čega je odlučeno da helikopter sleće na civilni aerodrom u Surčinu, a ne na vojni aerodrom u Batajnici ili heliodrom na Vojnomedicinskoj akademiji, kao i ko je doneo odluku da se let obavi prema Beogradu umesto prema bližim gradovima poput Kraljeva, Niša ili Kragujevca.
Dodatne kontroverze izazvala je i činjenica da uređaj za snimanje komunikacije u helikopteru nije imao zapis sa tog leta, već je poslednji snimljeni materijal datirao iz 2011. godine.
Nekoliko meseci nakon tragedije pokrenut je disciplinski postupak protiv dvojice visokih oficira, ali su izrečene mere kasnije poništene u višem stepenu. I pored brojnih pitanja i polemika koje su usledile, ni jedanaest godina kasnije niko nije krivično odgovarao za pad helikoptera.
U međuvremenu, deo letelice je godinama kasnije pronađen na otpadu u okolini Novog Sada, gde je bio prodat kao staro gvožđe. Zahvaljujući reakciji bivših kolega stradalih pilota, ostaci helikoptera su sklonjeni pre nego što su uništeni.
Za porodice poginulih, ali i za mnoge građane, ova tragedija ostala je simbol žrtve ljudi koji su te noći poleteli kako bi spasili jedan život. Iza njih nisu ostale samo uniforme i titule, već porodice, prijatelji i sećanja na ljude koji su svoju dužnost stavili ispred sopstvene bezbednosti.
Jedanaest godina kasnije, imena stradalih i dalje se pominju sa poštovanjem, kao podsećanje na hrabrost i tragediju koja je obeležila jednu martovsku noć.
