U poslednje vreme, sve više mladih na TikToku i drugim mrežama govori o mentalnom zdravlju. Naizgled pozitivni trendovi, otvorenija priča o emocijama, stresu i anksioznosti ipak nose i skrivene rizike, upozorava psihološkinja Emina Torbić.
Uz porast broja videa o emocijama, stresu i načinima suočavanja sa svakodnevnim izazovima, sve češće se postavlja pitanje koliko su ti sadržaji pouzdani i zasnovani na stručnoj osnovi.
„Dobro je što se tema mentalnog zdravlja konačno pomera iz zone tišine u javni prostor. Otvorenije se govori o emocijama, stresu, anksioznosti, što može doprineti smanjenju stigme i većoj spremnosti da se potraži pomoć.
Ipak, važno je da se informacije koje se dele posebno one koje imaju edukativni ton zasnivaju na znanju i stručnosti. Idealno je da mladi prate sadržaje koje kreiraju stručna lica, poput psihologa, psihoterapeuta ili organizacija koje se bave mentalnim zdravljem. U suprotnom, postoji rizik od površnog ili pogrešnog razumevanja važnih tema,” ističe Torbić.
Opasnost od “TikTok dijagnoza”
Na mrežama se sve češće mogu videti videi u kojima ljudi govore da imaju neki psihički poremećaj, iako nikada nisu bili kod stručnjaka.
„Iako deljenje ličnog iskustva može biti osnažujuće, postoji granica između autentičnog izražavanja i samodijagnostikovanja bez ikakvog stručnog uvida. Kada osoba bez profesionalne procene tvrdi da ima određeni poremećaj, to može voditi ka pogrešnom sagledavanju sopstvenog stanja i odložiti pravu pomoć.
Psihološke dijagnoze zahtevaju vreme, stručnu procenu i uzimanje u obzir celokupnog životnog konteksta. Mentalno zdravlje nije lista simptoma koju možemo prepoznati iz video sadržaja, ono zahteva proces i pažljiv rad,” objašnjava Torbić.
Samodijagnostikovanje može imati i ozbiljne posledice.
„Može izazvati strah, osećaj bespomoćnosti i gubitak motivacije za lični razvoj. Ljudi tada počinju da svoj život posmatraju isključivo kroz ‘filter’ pretpostavljene dijagnoze, što ograničava njihovu sposobnost da sagledaju širu sliku i pronađu efikasne načine da se nose sa izazovima,” dodaje Torbić.
Korisne informacije itekako mogu biti zastupljene.
Mladi često nailaze na sadržaje gde influenseri koriste psihološke pojmove poput “anksioznost”, “trauma” ili “attachment”, ali nisu psiholozi. Torbić naglašava da je važno razvijati kritičku pismenost:
„Ako žele da se informišu online, neka obrate pažnju ko stoji iza sadržaja: da li ta osoba ima stručne kvalifikacije, da li koristi naučno utemeljene informacije i da li pravi jasnu razliku između informisanja i lečenja. Pravi stručnjaci imaju odgovoran pristup, ne nude instant rešenja i nikada ne postavljaju dijagnoze preko ekrana,” kaže ona.
Dve strane društvenih mreža
Društvene mreže, iako rizične, mogu imati i pozitivan efekat.
„Ako neko kroz video sadržaj prepozna simptome i odluči da potraži stručnu pomoć, to može biti prvi i dobar korak. Poznate ličnosti koje otvoreno govore o svojim psihološkim borbama doprinose normalizaciji mentalnih poteškoća. Važno je da mladi shvate da mentalno zdravlje nije tabu i da se tiče svih nas, bez obzira na status ili popularnost,” ističe psihološkinja.
Za kraj, ona poručuje mladima da online prostor može biti koristan, ali nikako ne bi trebalo da bude jedini izvor znanja:
„Postoji mnogo kvalitetne literature koja na razumljiv način obrađuje teme poput anksioznosti, emocionalnih odnosa i razvoja ličnosti. A razgovor sa stručnim licem psihologom, psihoterapeutom ili savetnikom nezamenljiv je za svakoga ko želi da istinski razume sebe. Ne oslanjajte se samo na komentare i video-klipove, već tragajte za znanjem koje je provereno i prilagođeno vašoj ličnoj situaciji,” zaključuje Torbić.
Zaključujemo da društvene mreže mogu biti koristan podsticaj za razgovor o mentalnom zdravlju, ali da se oslanjanje isključivo na njih nosi značajan rizik. Pouzdane i proverene informacije ipak se nalaze u radu sa stručnjacima i relevantnoj literaturi.
