Merima Bihorac iz Novog Pazara svoju bol nosi već sedam godina, od kada je, nakon naizgled uredne trudnoće i porođaja, izgubila bebu zbog kako navodi, greške lekara. Gubitak deteta je rana koja nikada ne zarasta, kaže ona.
Danas, u Međunarodnoj nedelji sećanja na izgubljene bebe, hrabro govori o svom iskustvu, ne da bi ponovo otvarala rane, već da bi podigla svest i pružila podršku svim majkama koje su doživele isto.
„Bio je novembar, malo pre termina dobila sam bolove i otišla da se porodim. Trudnoća je bila sasvim normalna i uredna. Porodila sam se prirodnim putem, porođaj je tekao u najboljem redu, a beba se rodila živa i ‘zdrava’ po mišljenju lekara, sa ocenom 9“, priseća se Merima.
Nakon dva dana, trebalo je da majka i beba budu otpuštene iz bolnice. Vizita je dala odobrenje za Merimu, a pedijatri su trebalo da pregledaju bebu pre izlaska. Upravo tada, nešto joj nije dalo mira.
„Primijetila sam da je beba dosta modra, posebno oko usta, nosa i prstića. Osetila sam i neko hripanje ispod levog ramena. Doktorka mi je rekla da nije ništa strašno, da se beba nagutala plodove vode“, kaže ona.
Ali, ubrzo je usledio šok. Pedijatri su utvrdili da beba ima ozbiljnu srčanu manu — polovinu srca nije imala.
„U tom trenutku nisam mogla da verujem. Kako je moguće da se to nije primetilo devet meseci?!”, pita se Merima.
Beba je hitno prebačena u Beograd na operaciju, ali nade nije bilo. Posle samo sedam dana života, Merimina beba je preminula.
„Iz bolnice sam izašla bez bebe, a za nedelju dana zauvek ostala bez nje. To je bio najteži period mog života. Imala sam podršku porodice i stariju ćerkicu, koja mi je bila najveći vetar u leđa da ne klonem. Nisam trebala psihijatra, jer sam imala porodicu punu razumevanja i ljubavi“, priča ona.
Sedam godina kasnije, svaka jesen za nju ima istu težinu.
„I dalje je težak svaki novembar, tmuran i hladan, jer me uvek vrati na najteži period u mom životu. Moju tugu nosim u sebi i molim Allaha da nas, in shaa Allah, spoji“, dodaje Merima.
Veruje da se o gubitku bebe mora mnogo više govoriti, jer, kako kaže, „mnogo je beba otišlo greškom našeg stručnog osoblja“.
„U mom slučaju devet meseci doktor nije primetio da beba nema pola srca. Takve stvari ne smeju da ostanu po strani“, ističe ona.
Na kraju, njena poruka svim majkama koje se suočavaju sa sličnim bolom je jasna:
„Želim da poručim svim mamama koje su izgubile bebu, niste same. Ako mislite da je u pitanju greška lekara, nemojte ćutati. Borite se za pravdu. I verujte da se može nastaviti dalje, uz podršku porodice i veru u Boga“,poručuje Merima.
Merimina priča nije samo sećanje na bol, već i poziv na promenu.
U društvu u kojem se o gubitku bebe retko govori, njeno svedočanstvo podseća da nijedna majka ne bi smela da prolazi kroz tugu sama.
Otvaranje savetovališta i podrška ženama koje su izgubile dete mogla bi da bude prvi korak ka izlečenju i razumevanju, jer svaka beba zaslužuje šansu, a svaka majka zaslužuje da njen bol bude prepoznat.
