Budimirka Buda Mladenović, dugogodišnja kuvarica u restoranu Sopoćani, preminula je u 91. godini i biće danas sahranjena na groblju u selu Doljani, rečeno je radiju Sto plus u tom ugostiteljskom objektu.
Buda je ceo svoj radni vek i dobar deo života provela u tom restoranu u kojem se zaposlila kako bi, govorila je, skupila novac da kupi odeću i spremi se za udaju.
Tada nije ni slutila da se nikada neće udati i da će do kraja života ostati u tom restoranu da sprema specijalitete ovog kraja u kojima su, pored hiljada gostiju, uživali brojni umetnici, naučnici, diplomate i državnici, među kojima je bio i Tito.
Ovako nam je o svom životu pričala pre nekoliko meseci, kada smo je poslednji put posetili.
“Sećam se tog prvog dana, majka me je naterala da dođem da radim, nisam ja ovo želela. Bili smo sirotinja, nismo imali novca da kupim nešto odeće kako bih se udala, ovo mi je bio jedini način. Bila sam mlada, vredna, pa su me primili da pomažem u kuhinji. Nije mi bilo lako na početku, stalno sam plakala, htela da napustim, nije kafana mesto za nevinu seljančicu, ali dan po dan i tako”, prisećala se.
Decenijama je Buda mesila i pekla nadaleko čuvene pogače, pržila teletinu na žaru ili je dinstala.
Zanat je, pričala je, naučila od “čuvene Eržebet, kuvarice Moše Pijade”, a pored standardnih jela, ponudu “Sopoćana” obogatila je tradicionalnom kuhinjom ovog kraja – pitama, jagnjetinom projom. Iako se ne radi o zvučni i ekstravagantnim specijalitetima, u njima su uživali najviši državni funkcioneri bivše Jugoslavije, strane diplomate i hiljade gostiju iz svih delova sveta.
“Dolazili su Ranković, Kardelj, ali ću zauvke pamtiti Tita. Posle ručka mi je prišao i pozdravio se. Bio je veoma prijatan, zadovoljan hranom i uslugom, pa smo se i slikali sa njim. Dolazile su i diplomate iz Australije, Japana, Nemačke, čitavog sveta. Često bi mi posle nekoliko godina stizala pisma i pokloni od njih”, govorila je.
Osim razglednica sa raznih meridijana, ugledni gosti su joj nudili i posao. Želeli su je u kuhinjama prestižnih domaćih hotela, ali i u centrali Ujedinjenih nacija u Njujorku.
“Tačno je, spremili su mi i ugovor, ali je mene tada i sama pomisao da živim u tolikom gradu prestravila. Nisam znala jezik, bila sam povučena, naivna seljančica, a svet zna da bude okrutan. Sada kada razmislim, možda sam i trebala da prihvatim. Često sam razmišljala o svom životu, propuštenim prilikama, mnoga sam jela ‘suzama začinila’, ali šta je tu je”, sa setom se prisećala.
Umesto u Njujorku, Buda je penziju pre skoro 30 godina dočekala u Sopoćanima gde je radila do pre par dana. U šali je govorila da ima 120 godina radnog staža.
“Restoran mi je postao kuća i tako sam se odnosila prema njemu. Nisam radila po smenama, ako ima gostiju, moram spremiti hranu, pa kog god da je doba dana. Spavala sam po par sati, godišnji odmor sam koristila tek nekoliko puta, na bolovanje nisam išla, hvala Bogu zdravlje me je služilo. Ništa mi ne smeta, ovaj život sam sama izabrala, niko me nije terao da radim, niti me sada teraju, volim ovaj posao”, pričala je pre samo nekoliko meseci.
Iako je decenijama bila glavna kuvarica primala je minimalnu zaradu jer nije imala adekvatnu stručnu spremu. Takva joj je bila i penzija.
“Ne treba meni više, na šta ću to da potrošim? Kada sam mogla i imala vremena, nisam mislila na sebe, nisam se udala, zasnovala porodicu, sada imam i više nego što mi treba”, setno je govorila.
Budimirka Mladenović biće sahranjena na seoskom groblju u Doljanima u 13 časova.
