U selu Špiljani, na samoj granici sa Crnom Gorom, više od četiri decenije u krajnje teškim uslovima živi Delija Čalaković. Sam, bolestan i zaboravljen, ovaj sedamdesetogodišnjak svakodnevno se bori za opstanak u kući koja više liči na ruševinu nego na dom. Nema ni primanja, ni kupatilo, ni stalnu struju. A ipak, ne odustaje.
„Nema ovdje života, vidite i sami, dosta se teško živi, čovek se bori i nada, započinje Delija svoju priču dok nas uvodi u prostoriju iz koje se, kroz jedan prozor, pruža pogled ka prirodi, a kroz drugi, slika siromaštva i borbe za opstanak.
Kuća u kojoj živi je u lošem stanju, nema priključenu vodu, ni kupatilo, ni funkcionalnu električnu mrežu.
„Nemam ni struje, priključena je samo jedna sijalica o radio”, kaže Delija, dok pokazuje na improvizovani deo objekta u kom provodi dane.
Njegovo zdravstveno stanje dodatno pogoršava situaciju, srce mu, kako kaže, radi samo 50 odsto.
„Dosta je teško, ali moram da se borim za život, kako da bilo. Da bude to najteže što može biti, a mora se živeti“, izgovara tiho.
Bez primanja i stalne pomoći, Delija se oslanja na rođaka koji živi nekoliko kilometara dalje i povremeno mu donese osnovne potrepštine.
„Rođak radi u marketu drži piljaru. I on me pomaže. Hvala mu puno. Boga mi da mi nije njega, ja bih propao skroz“, dodaje.
Sa ćerkom ima povremeni kontakt, dok je vezu sa sinom izgubio pre nekoliko godina.
„Sa sinom se nisamčuo godinama. On je negde u inostranstvu i ne znam ni gde je ni šta je“, kaže Delija.
Dodatni problem predstavljaju zmije koje su se nastanile u zidovima obližnje napuštene kuće.
„Zmija ima dosta i to mi stvara velike probleme, evo vidiš sam da sam to morao pokositi malo. Dosta mi probleme prave zmije“, objašnjava, ističući da se zbog toga retko usuđuje da izlazi napolje.
Od struje ima samo toliko da koristi jednu sijalicu i stari radio.
„To koliko da nešto svitka, da se čovjek vidi. Za radio, ništa drugo. To mi je jedina informacija“, navodi Delija. U trenucima samoće, kaže da mu radijski ton ponekad pruži utehu: „Poneka pjesma kad naiđe, poslušam i to. Da se malo razveselim.“
Za vodu se snalazi pomoću balona i stare slavine iz susednog dvorišta.
„Ovamo iza mene, ođe ti je sudopera neka, nije zakačena voda. Balonka treba, eto tu sipam vodu. Ovamo, vode ima“, pokazuje.
Kaže da su mu najteži trenuci oni kada ostane sam sa svojim mislima. Veruje u volju dobrih ljudi koji mu mogu pomoći da svoje ognjište preuredi i na taj način obezbedi barem osnovne uslove za život.
