Nakon što je pre nekoliko meseci uspeo da za 14 sati pređe 100 kilometara, višestruki sportista i sportski čelendžer Zeid Elmazbegović nastavio je da pomera sopstvene granice. Ovoga puta ostvario je podvig koji prevazilazi klasične sportske izazove, za oko 50 sati istrčao je ukupno 300 kilometara, i to u krugu grada Novog Pazara.
Elmazbegović kaže da ovaj rezultat nije došao iznenada, već kao logičan nastavak prethodnih izazova. Nakon distance od 100 kilometara, u relativno kratkom vremenskom periodu okušao se i na 200 kilometara, što je, kako ističe, bio ključni momenat u njegovom sportskom i ličnom razvoju.
„Nakon 100 kilometara znao sam da mogu više. Kada sam stigao do 200 kilometara, to je bila prekretnica. Tu sam probio taj psihički zid i shvatio da granice koje imamo često postoje samo u glavi“, objašnjava Elmazbegović.
Dodaje da okolina nije uvek imala razumevanja za njegovu odluku da nastavi sa sve zahtevnijim izazovima, ali da je unutrašnja potreba da testira sopstvenu izdržljivost bila jača.
„Drugovi su mi govorili da nema potrebe da idem dalje, da je 100 ili 200 kilometara već dovoljno. Međutim, meni je bilo važno da psihički sebi dokažem da mogu. To nije bilo pitanje dokazivanja drugima, već samom sebi“, ističe.
Sam početak izazova, kako kaže, zahtevao je promišljen pristup. Prvih dvadesetak kilometara započeo je oprezno, menjajući tempo i uključujući kratke deonice hoda, kako bi procenio reakciju organizma.
„Morao sam da vidim kako će telo da se adaptira. Posle toga sam seo na sat ili sat i po, samo da bih se psihički pripremio za ono što me čeka. Znao sam da je to jedna od najtežih stvari koje ću uraditi u životu“, navodi Elmazbegović.
Posebno naglašava da je mentalna borba bila presudna u završnici izazova, kada fizički umor dostiže maksimum.
„U tim trenucima telo stalno govori – stani, ne možeš dalje. Ja sam sebi govorio samo još 50 metara, pa još 100. Nikada nisam smeo da razmišljam o tome da me čeka još 200 kilometara, jer bi me to psihički slomilo“, kaže.
Svu distancu prešao je na ulicama Novog Pazara, krećući se uglavnom istim rutama. Trčao je kroz različite delove grada i prigradska naselja, ali bez promene lokacije, što je dodatno otežalo izazov.
„Sve vreme sam se kretao u krugu grada. Rute su se ponavljale, magistrala, pravci ka Keju, Lugu, kao i delovi kod banje. Nije mi bila presudna konfiguracija terena, već isključivo distanca“, objašnjava.
Tokom čitavog poduhvata spavao je svega oko pola sata, a organizam je održavao unosom vode i elektrolita na svakih deset minuta. Pauze su bile kratke i pažljivo raspoređene, isključivo u cilju oporavka.
„Sto kilometara bila je fizička borba, dvesta kilometara prekretnica, a 300 kilometara bila je mentalna i lična borba“, naglašava Elmazbegović.
Prema njegovim procenama, tokom dva dana potrošio je izuzetno veliku količinu energije i izgubio oko pet kilograma telesne mase, ali ističe da mu brojke nisu bile u prvom planu.
„Najvažnije mi je bilo da ne odustanem. U tim momentima shvatiš koliko čovek može da izdrži kada je fokusiran i mentalno stabilan“, kaže.
Na kraju poručuje da njegov poduhvat nema za cilj spektakl, već slanje jasne poruke o ličnim granicama i snazi volje.
„Često nismo svesni za šta smo sve sposobni. Ako sam mogao ja, može svako ko veruje u sebe i istraje“, zaključuje Zeid Elmazbegović.
