Prema podacima Narodne banke Srbije, po osnovu novčanih doznaka iz inostranstva u deset meseci prošle godine na adrese naših građana stiglo je 2,4 milijarde evra, što je 7,5 odsto više u odnosu na isti period 2016. Sudeći po desetomesečnom prilivu, ukupan iznos deviza, koje su naši ljudi slali svojima u zemlji, kao i penzija i invalidnina povratnika iz inostranstva, u 2017. premašile su 2,8 milijardi evra. Srbija je od 2010. naovamo od doznaka iz inostranstva knjižila godišnje u proseku 2,75 milijardi evra.
Ako je tačan podatak da pošiljke deviza u Srbiju stižu na adrese oko 800.000 ljudi, u 2017. je svakom primaocu stiglo, u proseku, po oko 3.500 evra, ili oko 400 evra po stanovniku. Strane direktne investicije (DSI) u Srbiju od početka januara do kraja novembra 2017. iznosile su 2,12 milijardi evra, što je 20,1 odsto više nego u istom periodu 2016. Vrednost stranih direktnih ulaganja, za jedanaest prošlogodišnjih meseci, premašila je poslednju procenu NBS da će u celoj 2017. dostići 2,1 milijardu evra, ali su doznake i lani premašile taj iznos.
Za razliku od stranih direktnih investicija, koje variraju i koje su u 2017. verovatno dostigle šeststo odsto bruto domaćeg proizvoda, Srbija od doznaka svake godine ostvaruje relativno stabilan neto devizni priliv, koji se kreće oko osam odsto BDP.
Upućeni tvrde da naši ljudi iz inostranstva pošalju i donesu u zemlju i znatno više od sume koju registruje NBS. U centralnoj banci napominju da sumu doznaka čini registrovani deo, koji u zemlju stiže putem bankarskih računa i brzog prenosa novca, i neregistrovani, koji se procenjuje na osnovu menjačkih poslova i kretanja devizne štednje stanovništva.
Koliko Srbiji znači priliv deviza od njenih građana rasejanih po svetu i kako se on troši?
Odgovor na ova pitanja pružaju rezultati istraživanja Galjine Ognjanove i Marka Vladisavljevića, profesora beogradskog Ekonomskog fakulteta. Taj novac služi kao neformalna socijalna pomoć, kažu autori.
Naime, u Srbiji bi se mnogo teže živelo bez deviza koje više od pola veka redovno stižu od naših ljudi ,,na privremenom radu u inostranstvu”. Taj novac domaćinstva koja ga primaju štiti od većeg siromaštva, jer u proseku čini trećinu njihovih ukupnih prihoda.
– Članovi domaćinstava koja primaju doznake u razgovoru sa istraživačima najčešće su izjavljivali da većinu tog novca troše na osnovne potrebe – hranu, odeću, obuću i plaćanje računa – kaže Vladisavljević. – Stari ljudi u selima tim novcem plaćaju i lečenje. Bez razlike da li žive u gradu ili na selu, svi ističu da bi bez tih para njihov život bio mnogo teži. Ako bi ova domaćinstva ostala bez tih primanja, država bi morala da preuzme brigu o njihovoj socijalnoj zaštiti, zato što doznake ne bi mogli da zamene ličnom zaradom.
