U samom srcu Novog Pazara, na manje od dva kilometra od centra grada, nalazi se ulica Dimitrija Tucovića, a asfalt u nju, iako se koristi još od 1824. godine, nije stigao ni u 2025. godini.
Stanovnici ove ulice, među kojima živi više od 30 porodica, kažu da život u ovakvim uslovima predstavlja svakodnevnu borbu.
“Ulica je stvarno u lošem stanju, katastrofa. Ne zna se da li je gore leti ili zimi. Leti prašina, zimi sneg i blato. Samo gazimo, taksisti kad uđu ne mogu da veruju da ovde postoji takva ulica u gradu. Kada dođe neko sa strane, sramota je da vidi u kakvim uslovima živimo. Stvarna katastrofa”, kaže meštanka Marica Lazić.
Problemi su, međutim, mnogo ozbiljniji od blata i prašine. U ovoj ulici žive i građani sa invaliditetom, kao i dete obolelo od retke bolesti. Za njih je, ističu meštani, svakodnevno kretanje kroz ulicu dodatno otežano.
“Kolicima, ako hoćemo sa decom da prođemo kroz ulicu, to je sve katakombe, katastrofa, baš je loše u svakom smislu”, dodaje Lazić.
Građani kažu da se obraćaju nadležnima, ali da od obećanja nije bilo koristi.
“Više puta smo išli u opštinu i tražili pomoć. Uvek su govorili da smo u programu, ali program nikako da se ostvari. Kao da smo zaboravljeni, a mi smo ipak građani ovog grada”, ističe Bešir Redžović.
Pored samog puta, dodatni rizik predstavljaju i bandere koje se nalaze u ulici, a koje, kako kažu, svakog trenutka mogu da padnu.
“Ova bandera je već pala, pa smo je sami vezali. Nije samo ona, ima još nekoliko istih. Strepimo svaki dan da nekoga ne ubije”, upozorava Desimir Mijailović.
Podsećanja radi, Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, kao i domaći zakoni o zabrani diskriminacije, obavezuju lokalne vlasti da obezbede pristupačnost javnih površina. Iako zakon ne nalaže eksplicitno asfaltiranje svake ulice, jasno je da se moraju preduzeti razumne mere kako bi život osoba sa invaliditetom bio dostojanstven i bezbedan.
Ulica Dimitrija Tucovića nalazi se odmah uz kvantašku pijacu, jedno od najprometnijih mesta u Novom Pazaru. Uprkos tome, njeni stanovnici i dalje čekaju da njihova svakodnevica prestane da liči na, kako kažu, “katastrofu i sramotu za grad”.
