Kad poklanjate Kosovo, koliko koštaju anđeli sa Košara?

Akademiče  Kostiću, da li imate hrabrosti da pogledate u oči herojima
sa Košara, dečacima u uniforama koji su herojski branili Kosovo i
Metohiju? Imali su 18 ili 19 godina. Neki se još nisu ni brijali.
Usuđujete li se da bar pomislite na te naše anđele, heroje najslavnije
bitke posle Drugog svetskog rata? Nisu imali prve ljubavi, osim jedne.
Zvala se Srbija! I nisu svi bili Srbi, predsedniče Srpske akademije
nauka i umetnosti.
Tibor Cerna bio je Mađar, dečak iz siromašnog radničkog naselja,
udaljenog dvadesetak kilometara od vašeg kabineta, gde predsedavate
u hramu najmudrijih srpskih glava. Smete li da glasno izgovorite
njegovo ime, a da ne pocrvenite i što pre spakujete svoje stvari i
zauvek napustite  kabinet. Da li ste sačuvali zrno ponosa, pa da
izgovorite ime Naser Vučelj, njegove majke Sadije i oca Alije? Naser
je bio momak iz Novog Pazara.
Mađar Tibor i Bošnjak Naser, sa svojom srpskom braćom, ne po krvi i
veri, već po časti i hrabrosti, zajedno su svojim životima, branili
otadžbinu. Srbija se uzdala u njih. I imala je u koga! Srbija i danas
plače za njima. Imate li vi suza za njih?
Kažete da ste učestvovali u tom ratu. Osećate li, kao neurolog, makar
drhtavicu? Imate li nesanicu? Spuštate li pogled, ne pred njima, već
pred samim sobom? Oni su gledali u svoje blatnjave, krvave čizme i
cevi mitraljeza uperene u njih, a vi u svoje lakovane cipele.

Ljut sam na vas zato što sam siguran da drugome ne biste poklonili ni
svoje gaće ni košulju, a nameravate da poklonite nešto što nije vaše.
Mnogo je bilo ljudi koji su prodali veru za večeru.
Koja je početna cena našeg Kosova, na vašoj aukciji? Koliko vrede
Visoki Dečani i Gračanica, naša Pećka Patrijaršija – majka svih
pravoslavnih crkava, a koliko ubijena deca na reci Bistrici? Koja je
prodajna cena anđela sa Košara, akademiče Kostiću? Postoji li avans
za suze njihovih majki?
Mi, obični ljudi, pored Srpske pravoslavne crkve i na Akademiju
gledamo kao na hram: najsvetliji, najčistiji i najmudriji u Srbiji, a vi
ste karijeru založili na aukciji istorije. Strahujete li od njenog suda?
Šta bi rekli vaši preci – na sramotu – koju vašim potomcima utiskujete
na obraz?
U trenutku kada je 18 država povuklo priznanje Kosova, kada je
Srbija stavila na sto predlog za mirno rešenje najbolnijeg srpskog
pitanja, uz pomoć moćnih prijatelja, Rusije, Evropske Unije, Kine,
kada američka administracija mnogo objektivnije vrednuje položaj i
interese Srbije, vi – akademiče Kostiću – predlažete da se
„dostojanstveno” odreknemo sami sebe.
Ja sam čovek koji duboko veruje u obnovu prijateljstva između Srba i
Albanaca. Odrastali smo zajedno na Kosovu. Sahranio sam svoju
majku, mohaninju Mati Angelinu, u porti Pećke patrijarišije, pored
moga oca Janićija i nasih predaka. Hiljade naših komšija i prijatelja
Albanaca, došlo je da je isprati, jer su je poštovali kao svoju majku.
Tog dana, u Peći, kuće, hotelske sobe i restorani, bili su besplatni za
sve nas koji smo došli.
Srbi i Albanci nisu krvni neprijatelji, akademiče! Krvno su nas
zavadili takvi kao vi, koji bi da između nas naprave kineski zid. Naše
duše i srca ostala su čista, a sada imamo veliku priliku da preko malog
Šengena i Zapadnog Balkana, uđemo u EU. Ta velika, evropska
porodica, donosi mir, stabilnost, sigurnost i gradi temelje za zajednički
život!
Prijateljstvo između Albanaca i Srba nikada ne zastareva. Poznajemo
jedni druge u dušu. Lako je predati se mržnji. Teško je miriti se,
akademiče! Nisu narodi problem, nego ljudi poput vas. Neka naša

generacija učini sada težu stvar, neka izgradi temelje pomirenja, da bi
naša deca i unuci živeli složnije.
Vi ste odrekli te velike ideje. Obični ljudi veruju srpskom hramu
nauke. Biti akademik, za mene, običnog čoveka, znači biti besmrtan.
Probudite se, besmrtni i pokažite predsedniku Kostiću gde su izlazna
vrata. Ne ćutite, ne plašite se, sačuvajte svoj integritet, čast i mudrost.
Kada bi ovako nesto izjavio predsednik Akademije u Nemackoj ili
Francuskoj, ne bi mogao da bude ni vratar, a kamoli nešto drugo. A u
susednim državama, ne bi više ni ulicom mogao da prođe. Nigde u
svetu, patrijarhu na tronu nauke i umetnosti, ne bi na pamet palo da
poklanja teritorije svoje države.
Za Vladimira Kostića ima previše Srbije. Danas mu je višak Kosovo,
sutra će mu Vojvodina biti republika. Ne bih se iznenadio da,
prekosutra podigne obe ruke za beogradski pašaluk. Nakosutra,
glasaće da Srbija postane Avganistanija!
Bogoljub Karić
P.S. Na mojim susretima u inostranstvu, tema Kosova je
nezaobilazno pitanje. Kada mi strani akademici i profesori, govore da
njihov kolega, a predsednik naše Akademije nauka i umetnosti smatra
„da Kosovo ni de fakto ni de jure nije deo Srbije”, bio sam
zaprepašćen! Najpre nisam verovao, a onda sam pročitao Vladimira
Kostića. To je izazvalo revolt u meni da se na ovakav način obratim
javnosti.
(BK Televizija)