Iako se ne seća života pre dijabetesa, Sara Čuljak iz Novog Pazara pokazuje da se, uz podršku porodice i pravovremene informacije, može živeti kvalitetno i ispunjeno, uprkos svemu što ova bolest nosi sa sobom.
Sara se suočila sa dijabetesom u mladosti, i iako je bolest postojala u njenoj porodici, njena dijagnoza je donela sopstvene izazove. Uprkos strahu i neizvesnosti, brzo je shvatila koliko je važno imati podršku najbližih i koliko informisanost može olakšati svakodnevni život sa ovom bolešću.
U njenoj kući dijabetes nije bio nepoznanica, jer je njen stariji brat već bolovao od ove bolesti.
„Mama je odmah prepoznala simptome i izmerila mi šećer čim sam došla iz škole. Tako smo saznali“, priseća se Sara.
Ona priznaje da je dijagnozu lakše prihvatila nego njena porodica.
„Iskreno, mislim da sam ja to mnogo lakše prihvatila nego moja mama i brat. Mama nije spavala celu noć, ali ja sam znala da će sve biti okej, jer sam videla da brat normalno živi.“
Podrška porodice bila je presudna.
„Mnogo mi je značilo što nisam bila sama u svemu tome. Moj brat me razume bolje od bilo koga, i mislim da ne bismo mogli jedno bez drugog.“
Svesna je i da komentari sa strane mogu negativno da utiču na one koji se još uvek bore sa prihvatanjem dijagnoze.
„Ima ljudi koji kriju insulin ili aparat jer se stide. Ja nemam problem, jer sam sebe prihvatila. Ali mislim da treba više da se priča o dijabetesu, kako bi ljudi imali razumevanja.“
Sara ističe da je život sa dijabetesom pun izazova i da zahteva stalnu pažnju.
„Dešava se da mi šećer padne tokom noći. To je nešto o čemu stalno moramo da mislimo, gde god da smo u školi, na putu, u izlasku.“
Ipak, iako postoje ograničenja, kaže da se uz obazrivost može živeti kvalitetno.
„Dijabetes sa sobom nosi određena ograničenja, ali ne znači da ne možemo normalno da živimo.“
Njena poruka onima koji tek dobiju dijagnozu je jasna:
„Prvo treba da prihvatite sebe. Dijabetes nije bolest zbog koje treba da se stidite, to je stanje sa kojim može sasvim normalno da se živi. Važno je širiti svest kako bi i okolina znala da pruži podršku.“
Priča Sare pokazuje da dijabetes ne mora da bude prepreka, već podsetnik na važnost podrške, razumevanja i samoprihvatanja. Njeno iskustvo je dokaz da se, uz snagu porodice i pravu informisanost, i sa ovim izazovom može živeti ispunjen i kvalitetan život.
