Reakcije koje su usledile nakon izjava specijalne izvestiteljke Ujedinjenih nacija Francesca Albanese otvorile su širu raspravu o ulozi međunarodne zajednice, ali i o odgovornosti pojedinačnih država u kontekstu aktuelnih dešavanja na Bliskom istoku.
Njeni stavovi, izrečeni tokom razgovora sa novinarom portala A1, izazvali su podeljena mišljenja, ali i pokrenuli pitanja o granicama političkog delovanja i poštovanju međunarodnog prava.
Govoreći o kritikama koje su usledile, Albanese je ukazala na to da problem ne leži u njenim izjavama, već u već postojećim globalnim podelama, koje, kako navodi, postaju sve vidljivije.
„Gledajte, mislim da ovo nije prvi put da ono što govorim izaziva podele. Ali zapravo, to je stvar percepcije. Nije ono što ja govorim to što stvara podele. Podela već postoji. Postoji podela između onih koji vrše genocid i onih koji genocid trpe. Postoje oni koji genocid prikrivaju i oni koji ga osuđuju. Ja pripadam ovim drugima. Postoje oni koji isporučuju oružje, nastavljaju da trguju i pružaju političko i ideološko pokriće onima koji vrše genocid, i postoje drugi koji te ljude podsećaju da je to protivzakonito, jer međunarodno pravo, naročito u ovom trenutku kada je jasno da postoji, čak i ako ljudi ne priznaju da postoji genocid, rizik od genocida, prema onome što je Međunarodni sud pravde rekao u januaru 2024, tri meseca nakon početka izraelskog napada na Gazu, podseća države članice da ne smeju pomagati i podržavati, a sigurno ne pružati oružje zemlji koja čini međunarodne zločine. Zato me ne iznenađuje što vlasti u tim državama negoduju zbog onoga što govorim.“
U nastavku razgovora, osvrnula se na reakcije koje je dobila tokom boravka u Srbiji, naglašavajući da je, uprkos institucionalnim kritikama, dominantan utisak bio interesovanje javnosti i podrška građana, ali i potreba da se razume širi kontekst odnosa Srbije i Palestine:
„Više me je dirnula neverovatna podrška koju sam dobila od ljudi, interesovanje koje su mediji pokazali, i zaista, svaki novinar kojeg sam srela imao je veoma zanimljiva pitanja i želeo je da razume vezu između Srbije i Palestine. Gledajte, ne bih imala razloga da srpskom narodu govorim u čemu je problem vojne saradnje njihove zemlje sa Izraelom da Izrael nije koristio srpsku municiju među onom koja je upotrebljena za ubijanje i masakriranje Palestinaca.“
Objašnjavajući prirodu svog mandata i način na koji formira svoje stavove, Albanese je naglasila da se ne radi o ličnim ocenama, već o obavezama koje proizilaze iz međunarodnog prava i odluka relevantnih institucija, posebno Međunarodnog suda pravde:
„To ne govorim ja. To govori Međunarodni sud pravde. Zaista, želela bih da ljudi razumeju šta je moj posao. Inače, ja sam nezavisna ekspertkinja Ujedinjenih nacija koja volontira, na zahtev Ujedinjenih nacija, kako bi dokumentovala i izveštavala o kršenjima koja Izrael čini na teritoriji koju okupira, palestinskoj teritoriji koju okupira od 1967. godine i nad kojom, kako priznaje Međunarodni sud pravde, Izrael održava nezakonitu okupaciju. Dakle, Međunarodni sud pravde podseća zemlje poput vaše, Srbije, ili moje, Italije, da ne mogu prenositi oružje zemlji koja, poput Izraela, čini brutalne zločine. Ne morate ni ulaziti u analizu genocida. Izrael je razorio Gazu. Bolnice, škole, džamije, crkve, nacionalne arhive, poljoprivredu, ribarsku flotu. Ubio je 72.500 ljudi samo bombama i snajperskom vatrom uz upotrebu municije. Vidite povezanost.“
U širem kontekstu globalne politike, otvorila je pitanje motiva zbog kojih države nastavljaju saradnju uprkos kritikama, ukazujući na raskorak između stavova građana i odluka vlasti, ali i na uticaj ekonomskih interesa:
„Da li je to novac? To je dobro pitanje. I to je pitanje koje svaka osoba u Srbiji, od desnice do levice, treba sebi da postavi, kao i u ostatku sveta i u Evropi danas, gde u zemljama Evropske unije imate veliku većinu građana koji su protestovali protiv svojih vlada zbog njihove kontinuirane vojne, ekonomske i finansijske podrške Izraelu dok je ubijao decu. Možemo li se složiti? Možemo li se složiti da, bez obzira na religiju, identitet ili etničku pripadnost, deca ne smeju biti dirana, deca ne smeju biti ubijana? Možemo li se oko toga složiti? Zato su i izbili ogromni protesti. A ipak vlade u našim takozvanim liberalnim demokratijama ne odgovaraju. I upravo je to ono o čemu moramo postaviti pitanje: kome naše vlade odgovaraju? Zašto i dalje slede profit umesto da štite prava?“
Govoreći o odgovornosti za dešavanja u Gazi, Albanese je iznela stav da se radi o širem, kolektivnom problemu u kojem, pored direktnih aktera, učestvuju i države koje na različite načine omogućavaju nastavak sukoba:
„U svom poslednjem izveštaju predstavljenom Ujedinjenim nacijama u oktobru 2025. nazvala sam Gazu mestom zločina. A ono što se dešava u Gazi, genocid koji je počeo u Gazi, ali se širi na sve Palestince pod okupacijom, jeste kolektivni zločin. Dakle, da, Izrael snosi prvu odgovornost. Sjedinjene Američke Države su saučesnik u zločinu. Ali zar nisu odgovorne i one zemlje koje naoružavaju Izrael, pre svega Nemačka, drugi najveći snabdevač Izraela oružjem posle SAD, Italija, treći najveći snabdevač Izraela oružjem, a zatim zemlje poput Srbije ili Ujedinjenog Kraljevstva i druge zemlje koje isporučuju oružje?“
U završnom delu razgovora, ukazala je na moguće korake koji bi mogli doprineti promeni, ističući značaj i institucionalnih odluka i individualnih postupaka, uključujući i ekonomski pritisak kroz bojkot.
„Gledajte, prvi korak bio bi da se spusti oružje. Da se spusti oružje. To je neophodno. I da se priznaju prava Palestinaca da postoje kao narod. Znate, govorila sam svojim sunarodnicima Evropljanima, i to i dalje govorim svuda: šest miliona Jevreja ne bi bilo ubijeno da nije bilo ravnodušnosti većine Evropljana. Jer, znate, čudovišta, nacifašisti, većina su bili ljudi koji su bili ravnodušni ili ljudi koji su se plašili. Potrebno je mnogo, potrebna je hrabrost da se istina kaže moći u lice, ali to se ne traži od svakoga.“
Na pitanje o budućnosti Palestine i mogućnosti očuvanja njenog identiteta i nezavisnosti, Albanese je naglasila da ishod zavisi od globalne solidarnosti i spremnosti na zajedničko delovanje.
„Ne znam. Zavisi od nas. Palestinci će uvek sačuvati svoju nezavisnost jer imaju integritet, imaju hrabrost, imaju dobrotu, imaju sumud, tu reč koja zaista znači postojanost. To je ono što Palestinci jesu. Ne znam da li će uspeti da izbegnu etničko čišćenje. Ne znam. Zaista zavisi. Zavisi od nas, od toga koliko će ljudi uspeti da se ujedine”, dodaje Albanese.
Izjave Francesca Albanese jasno su pokazale da pitanje Palestine više nije samo regionalno ili političko, već duboko globalno i vrednosno pitanje. Dok institucije donose odluke, odgovornost se, prema njenim rečima, ne zaustavlja na državama, već se prenosi i na građane, kroz njihove izbore i postupke.
Upravo u toj vezi između politike i svakodnevnih odluka vidi se prostor za promenu, ali i razlog zbog kog ova tema izaziva sve snažnije reakcije širom sveta.
