Beskućnici u Srbiji: „Život na ulici je takav da kad se probudiš ujutru, odmah razmišljaš gde ćeš uveče da spavaš”

Beskućnici u Srbiji: „Život na ulici je takav da kad se probudiš ujutru, odmah razmišljaš gde ćeš uveče da spavaš”

PA Media

„Zovem se Milorad, ali me zovu Mićo, možeš tako da me zoveš”, priča sredovečni čovek koji godinama živi na ulicama Beograda.

„Najviše volim da spavam u parku na klupi, a kad je hladno sklonim se u haustor”, priča Mićo.

I ovu zimu u Beogradu, poznatu po košavi i minusu koji može da udari, on će dočekati bez rukavica i celih cipela.

„Počeo sam da živim na ulici kada smo se žena i razveli, ima tome nekoliko godina, više se i ne sećam”.

Mićo je jedan od 18.287 ljudi za koliko ih je po popisu iz 2011. godine ustanovljeno da nemaju uslova za život.

Od ove brojke, većina su oni koji žive u šupama, barakama i prikolicama, podrumima, napuštenim vagonima i nehigijenskim naseljima.

Najmanje, oko 2,4 odsto ima onih koji žive na ulici, parkovima i pod mostovima, podaci su Specijalne publikacije i studije prof. dr Mirjane Bobić „Beskućnici”, čije podatke koristi i Republički zavod za statistiku.

U publikaciji se navodi da u Beogradu ima 7.129 beskućnika, međutim iz ADRE, humanitarne organizacije civilnog društva koja se, između ostalog bavi i beskućništvom, za BBC na srpskom kažu da tačan broj nije poznat.

„Pozitivno je što su 2011. godine prvi put popisivane osobe u situaciji beskućništva”, kaže Igor Mitrović, direktor ADRA organizacije.

Napominje da je loše to što su popisani oni ljudi koji su bili korisnici nekog od vidova socijalne zaštite – prihvatilišta, skloništa ili centra za socijalni rad i da najveći deo nije obuhvaćen tim popisom.

Procene organizacija Crveni krst, Udruženja Izlazak i Klikaktiv i ADRE je da beskućnika ima verovatno negde između 5.000 i 15.000.

Na pitanja BBC na srpskom o podacima o broju beskućnika u Beogradu, kao i o tome da li dobijaju zdravstvenu zaštitu tokom pandemije, iz Prihvatilišta za odrasla i stara lica nisu stigli odgovori do objavljivanja teksta.


„Život na ulici predstavlja verovatno najveći stepen deprivacije tj. najteži oblik života i to iz više razloga.

To je život u apsolutnom siromaštvu, bez sigurnog krova nad glavom“, kaže Mitrović.


Kako neko postane beskućnik

Stan u kome smo živeli prodali smo, ali je novac brzo nestao jer sam počeo mnogo da pijem.

Ostao sam bez posla zbog alkohola, porodica me se odrekla. Niko s mnom više ne razgovara.

Odjednom me je nekoliko stvari udarilo, blokirao sam jednostavno.

Sad kad razmišljam o tome, shvatam da sam možda imao i nervni slom.

Puk’o sam. Nervi su mi „otišli”.

Spavao sam kod prijatelja, selio se od jednog do drugog i to je trajalo oko godinu dana.

Svi su oni bili gostoprimljivi.

„Hrana je u frižideru, slobodno se posluži”, rekli bi pre nego što izađu iz kuće i odu na posao.

Bio sam svestan da je to nije moj dom, moje stvari nisu bile tu i ja ni o čemu nisam mogao da odlučujem. Bio sam gost.

Odlučio sam da odem.

Mićina priča je jedna od mnogih koje liče jedna na drugu.

Ovo potvrđuje i Mitrović rečima da je beskućništvo posledica čitavog niza nepovoljnih okolnosti koje zadese osobu, pre nego posledica ličnog izbora.

„Mnogo je puteva do ulice i to je najčešće kombinacija više faktora”, kaže on.

Kao primer navodi one koji su podstanari „sa dve plate daleko od ulice”, kao i one koji nemaju nikakav sistem podrške koji bi im pomogao da se „dočekaju na noge”, poput rodbine, prijatelja, znanja ili veština.

„Zbog oštećenog fizičkog ili mentalnog zdravlja, korišćenja psihoaktivnih supstanci, složene porodične situacije, neretko i nasilnih odnosa, biraju da žive na ulici, iako formalno imaju nekretninu”, kaže Mitrović ispred organizacija čiji aktivisti su kroz praksu došli do ovih zaključaka.

Razlog beskućništva je i slab sistem podrške mladima koji napuštaju sistem socijalne zaštite za decu i mlade bez roditeljskog staranja, pošto napuste sistem.

„Dešava se da posle odslužene zatvorske kazne osoba veoma često nađe u situaciji beskućništva, pa kako se ko snađe”, dodaje.

Gde žive beskućnici

Mićo kaže da je u prvim danima života na ulici spavao na klupama u parku kod Vukovog spomenika.

Sa padom temperatura i snegom, sklanja se u haustor ili napuštene kuće na periferiji Beograda.

O životu na ulici nije hteo da priča mnogo.

„Kad se probudiš ujutru, odmah razmišljaš gde ćeš uveče da spavaš”, kaže on.

Mitrović objašnjava da najveći broj beskućnika nastoji da ne bude primećen i da se zato stvara utisak da ih ima manje nego što ih zapravo ima.

„U periodu hladnih i vlažnih dana, provode vreme u tržnim centrima ili navrate u kafić da napune mobilni”, dodaje.

Osim Prihvatilišta za stara i nezbrinuta lica u Beogradu, u kome može da se smesti oko sto ljudi, oni nemaju gde da se sklone kada je zima, pa moraju da se snalaze sami.


Pogledajte video o Skotu Purselu koji živi i radi u Vašingtonu. On je prodavac nekretnina, a nekada je spavao na ulici.

Skot Pursel je dugo živeo na ulicama Vašingtona. Srećom sada ima stan i posao koji voli.
The British Broadcasting Corporation

Kako je beskućnicima u pandemiji

Beskućništvo je dodatno produbljeno i ogoljeno usled globalne zdravstvene krize uzrokovane pandemijom, navodi se u publikaciji ADRE.

Napominje se da jedan deo ljudi ne poseduje lična dokumenta, ne ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu i nema izabrane lekare, pa im je otežan pristup sistemu.

Do njih nisu stizale informacije o prevenciji, maskama, držanju distance, pa su zdravstveni timovi ADRE izlazili na teren kako bi ih pregledali.

Vršili su trijažu pacijenata i prema potrebama, upućivali ih u ustanove javnog i privatnog zdravstvenog sektora, radi dodatnih dijagnostičkih procedura, specijalističkih pregleda i tretmana.

To je bilo od izuzetne važnosti jer veliki broj beskućnika boluje od hroničnih bolesti.

Drumodom

Drumodom

Drumodom – autobus i spas za beskućnike

Svakog ponedeljka, srede i petka od devet do pola jedan ispod Brankovog mosta u Beogradu parkiran je plavi autobus, Drumodom, u kome ljudi mogu da se okupaju, dobiju zdravstveni pregled, tretman protiv telesnih vaši, a ukoliko je potrebno i razgovor sa socijalnom radnicom.

„Na licu mesta mogu da ostave prljavi veš i preuzmu novi, kao i unapred pripremljene pakete pomoći”, kaže Mitrović.

Drumodom

Drumodom

Cilj onih koji rade u Drumodomu je da koliko toliko smanje negativne posledice života na ulicama, ali i da sugerišu vlastima kako da se bolje reaguje na postojeće i predupredi novo beskućništvo.

„Mnogo toga je do dobre volje i interesovanja”, dodaje Mitrović i napominje da su od juna 2020. do juna 2021. imali oko 3.000 ljudi koji su pomoć potražili u autobusu.

U Drumodomu radi tim od četiri zdravstvena radnika, od kojih su dvoje zaduženi za higijenske i usluge podele pomoći, kao i dve socijalne radnice.

Mitrović kaže da bi rad tima iz Drumodoma dodatno bio olakšan kada bi imali pristup električnoj mreži makar na jednoj lokaciji, ali da zbog procedura nadležnih, jer priključak mogu da dobiju samo objekti, a ne vozila, to trenutno nije moguće.

„Mora da postoji način da se takve krute procedure prevaziđu.

„Do sada nismo uspeli u tome. To jeste razočaravajuće s obzirom na to da su za mnoge na ulici naše usluge jedine koje su dostupne”, kaže Mitrović.

Dodaje da im je neophodna pomoć u pronalaženju prostora za rad, posebno u zimskom periodu, kao i finansijska sredstva.

„Trenutno finansiranje ističe početkom februara”, priča direktor ADRE.

Nada se da će dobra iskustva iz terenskog rada uspeti da prošire na čitavu Srbiju.

Fotografija iz izložbe "I oni bi ostali kod kuće"

Jugoslav Nikolić
Fotografija sa izložbe „I oni bi ostali kod kuće”

Umetnost o životu ispod granice dostojanstva

Ljudi koji biraju klupu, pločnik ili haustor za privremenu adresu inspirisali su reditelja Jugoslava Nikolića iz Beograda da snimi film o životu jednog beskućnika i da napravi izložbu fotografija.

Izložbom „I oni bi ostali kod kuće” prikazani su oni koji nisu imali gde da se sklone kada je počelo vanredno stanje uvedeno zbog pandemije korona virusa.

„Slikao sam ljude koji nisu imali gde, uz sebe su imali nekoliko torbi sa stvarima”, kaže Nikolić za BBC na srpskom.

U dokumentarnom filmu „Beskućnik dendi”, Nikolić je snimao umetnika Nikolu Vranića koji govori o životu pre nego što je dospeo na ulicu, ali i o tome kako je došao tamo.

Film će biti prikazivan u ustanovi kulture „Vlade Divljan” u Beogradu od 14. do 21. oktobra od 18 sati.

Fotografija sa izložbe „I oni bi ostali kod kuće"

Jugoslav Nikolić
Fotografija sa izložbe „I oni bi ostali kod kuće”

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

RUBRIKE
Podeli