Nije ostao upamćen samo po formulama i zakonima fizike, već po vrednostima koje je usađivao generacijama učenika. Hakija Kika Beširović, danas u penziji, govori o profesorskom pozivu, odnosu prema đacima i o školi kao „borbi protiv mraka“, mestu gde se, pre svega, postaje čovek.
U tihim školskim hodnicima, među uspomenama koje brižno čuva, profesor Beširović kaže da nikada nije želeo da ga se učenici plaše.
„Nikada nisam voleo da postoji strah. Ako učenik nešto ne zna, dobiće dvojku, ali strah, to mi je bilo neprijatno. Zašto bi me se plašili? Ja sam tu da pomognem u svakoj situaciji u kojoj se đak može naći.“
Smatra da se danas možda previše lako dolazi do diploma, što, kako kaže, nije dobra poruka mladima.
„Čini mi se da se olako dolazi do nekih zvanja. To je loš signal za omladinu i tu bi nešto pod hitno trebalo menjati.“
Za njega je svako dete bilo posebna ličnost kojoj treba pristupiti s pažnjom.
„Svako dete je jedna posebna tvrđava. Nijedna reč ne sme biti izgovorena tako da svesno povredi. Treba naći način razgovora sa svakim detetom i uvažiti njegovu ličnost.“
Ističe da nikada nije izdvajao pojedince, jer su sve generacije ostale deo njega.
„Ne bih mogao nikoga da izdvojim. Svi su ostali deo mene i ne bih želeo da nekome nanesem nepravdu. Svaku generaciju sam vodio i u školi i van nje.“
Posebno je insistirao na poštovanju roditelja i iskrenosti.
„Tražio sam od svojih đaka da ne lažu, da poštuju svoje roditelje i da ih slušaju. To je bilo osnovno pravilo. Roditelji moraju biti u toku sa svim što se tiče njihove dece. I uvek sam govorio, oslanjajte se na Boga.“
Vaspitavao je primerom, a ne strogoćom. Kroz male akcije i svakodnevne situacije učio je đake odgovornosti i solidarnosti.
„Motivisao sam ih da čine dobra dela. Predlagao sam da svaki dan odvoje po jedan dinar. Na kraju meseca, ako ih je trideset u odeljenju, mogli smo da kupimo knjigu za školsku biblioteku. Ako bi falilo novca, ja bih dopunio. Kada smo sadili drveće, želeo sam da i oni učestvuju, da im to ostane kao uspomena.“
Mlađim kolegama poručuje da znanje samo po sebi nije dovoljno.
„Svakome ko dolazi da radi u školu preporučujem da svoje probleme ostavi po strani i da ovde da maksimum. Škola je posebno mesto u istoriji čovečanstva. To je mesto gde se širi znanje – borba protiv mraka. To zahteva veliku energiju i koncentraciju. Nije lako, ali je izuzetno lepo. Treba biti zahvalan Bogu što radimo u ovakvoj instituciji. Ja sam zaista zahvalan.“
Danas, kada polako zatvara jedno veliko životno poglavlje, iza njega ostaju hodnici puni uspomena i generacije koje pamte više od lekcija iz fizike. Lekcije su završene, ali trag koji je ostavio ostaje zauvek.
