Povećana anksioznost, smanjena pažnja i sve lošije socijalne veštine kod dece sve češće su posledica gubitka jedne osnovne razvojne aktivnosti – igre. U vremenu u kojem dominiraju ekrani, ubrzan tempo života i pretrpani rasporedi, deca se sve manje kreću, spontano druže i istražuju svet oko sebe.
Stručnjaci upozoravaju da je igra daleko više od puke zabave, ona je osnovno sredstvo putem kojeg dete uči, raste i razvija se. Specijalista za dečiji razvoj, Muhterema Čuljković ističe da je „igra prvi jezik detinjstva. Ona nije samo način zabave, već osnovno sredstvo putem kojeg dete istražuje svet, gradi odnose, razvija unutrašnje kapacitete i usvaja veštine koje će nositi kroz ceo život“.
Igra podstiče emocionalni, socijalni, kognitivni i motorički razvoj, i to bez pritiska, prirodno i nenametljivo. Čuljković objašnjava da postoji mnogo oblika igre , simbolička, konstruktivna, fizička, društvena i slobodna, a da svaka od njih ima svoju razvojnu vrednost.
„Ono što ih sve povezuje jeste – odnos. Odnos sa sobom, sa drugima i sa svetom. Kroz igru dete uči kako da rešava probleme, kako da gubi i pobeđuje, kako da bude strpljivo, uporno, fleksibilno. Uči da razume emocije i svoje i tuđe, da pregovara, da sarađuje.“
Ipak, u savremenom okruženju, igra sve više ustupa mesto pasivnom vremenu ispred ekrana. Umesto da se penju, skaču i trče, deca su često statična, uronjena u digitalne sadržaje koji brzo menjaju slike, ali ne podstiču dublje misaone ni emocionalne procese.
„Pametni telefoni, video-igre i društvene mreže, iako mogu imati edukativni potencijal, prečesto zamenjuju živu, stvarnu igru i komunikaciju“, upozorava Čuljković i dodaje: „Brojna istraživanja ukazuju na povezanost između prekomerne upotrebe digitalnih uređaja i porasta problema pažnje, agresivnog ponašanja, anksioznosti i slabijih socijalnih veština kod dece.“
Preporuke mnogih stručnjaka ukazuju na to da deca ne bi trebalo da koriste pametne telefone pre završetka četvrtog razreda osnovne škole.
„Do tada se nervni sistem, emocionalna regulacija i socijalne veštine još uvek formiraju i zahtevaju stvarne, konkretne podsticaje – ne digitalne zamene“, ističe Čuljković.
Nekadašnje igre poput lastiša, klikera ili „lopova i žandara“ gotovo da su nestale iz svakodnevice najmlađih. Ipak, moderni ekvivalenti i dalje mogu imati značajnu razvojnu funkciju.
„U vremenu kada deca često borave ‘zajedno, ali svako u svom ekranu’, društvene igre mogu biti most koji ponovo povezuje“, kaže Čuljković.
Ona navodi da su i jednostavne igre poput „Čoveče, ne ljuti se“, „Uno“ i „Memory“ korisne jer podstiču zajedništvo, pažnju, logiku i emocionalnu kontrolu.
„Za mlađu decu predstavljaju odličan način da razvijaju govor, finu motoriku i razumevanje pravila. Za stariju – priliku da uče o timskom radu, toleranciji, komunikaciji i postizanju ciljeva. Čak i kod tinejdžera, koji često odbacuju sve što ‘liči na igru’, dobar društveni izazov može biti početak kvalitetnog razgovora i građenja poverenja“, objašnjava specijalista za dečiji razvoj.
Roditelji, nastavnici, bake i deke imaju ključnu ulogu u tome da se igra vrati u svakodnevicu dece. Igranje s detetom ne zahteva poseban scenario, dovoljno je prisustvo, radoznalost i spremnost na zajedničko vreme.
„Kroz igru se ne meri vreme, meri se pažnja“, poručuje Čuljković.
Igra ima i terapijsku funkciju.
„Fizička aktivnost kroz igru pomaže deci koja su često napeta, uznemirena ili ‘nemirna’. Omogućava emocionalno pražnjenje i pomaže detetu da reguliše stres“, objašnjava naša sagovornica i dodaje: „Igra doprinosi razvoju samopouzdanja jer dete u igri ima priliku da uspe, savlada izazov, da bude viđeno i priznato.“
Važno je ne zaboraviti ni tihu, povučenu decu koja više uživaju u crtanju, čitanju i slaganju i to je igra.
„Svako dete ima svoj ritam i stil igre, i nijedna forma nije manje vredna. Ključ je u ponudi različitih mogućnosti i poštovanju ličnih afiniteta“, naglašava Čuljković.
Kao konkretne korake ka povratku igre, defektološkinja predlaže: „Podržimo slobodnu igru u školama i vrtićima ne samo kao deo odmora, već i kao metod učenja. Fizičko vaspitanje je jedan od najvažnijih predmeta – vratimo mu vrednost. Organizujmo zajedničke igre na otvorenom, žmurke, lastiš, školice i dalje imaju svoju vrednost. Sportska takmičenja neguju zajedništvo i čuvaju sportski duh.“
Takođe, ističe značaj porodice kao mesta susreta, a ne samo funkcije.
„Zajedničko veče uz društvenu igru može zameniti pasivno gledanje televizije. Vratimo se prirodi – otiđimo na selo, u šetnju, u šumu. Ponudimo deci ono što i nama prija. Neka osmisle igre u prirodi – one su najživlje i najautentičnije“”, dodaje.
Na kraju, poruka je jasna: povratak igri ne znači korak unazad, već korak napred, ka dubljoj povezanosti i zdravijem razvoju dece.
„Igra nije luksuz, ona je potreba, pravo i resurs. U njoj se razvija ono najvažnije, kapacitet za odnos, sa sobom i sa drugima“, zaključuje specijalista za dečiji razvoj, Muhterema Čuljković.
Važno je istaći da i mirna, povučena deca koja vole slagalice, crtanje ili čitanje, takođe učestvuju u igri. Svako dete ima svoj stil i ritam, a nijedna forma igre nije manje vredna. Ključ je u ponudi različitih mogućnosti i u poštovanju ličnih afiniteta.
Kako bi se igra vratila u svakodnevicu dece, stručnjaci predlažu konkretne korake: omogućiti više slobodne igre u školama i vrtićima, ne samo u okviru odmora, već i kao deo vaspitno-obrazovnog procesa. Potrebno je vratiti značaj fizičkom vaspitanju i negovati igre na otvorenom – poput žmurki, školice i lastiša – koje ne samo da razvijaju telo, već i podstiču zajedništvo i kreativnost.
Porodica treba da bude mesto susreta, a ne samo funkcionalna zajednica. Jedno veče bez ekrana, uz društvenu igru ili zajednički boravak u prirodi, može doneti više bliskosti i razgovora nego sati provedenih uz televiziju ili mobilne telefone. Odlazak u prirodu, na selo, u šumu, otvara prostor za spontanu igru, istraživanje i stvaranje zajedničkih uspomena.
Vratiti igru u modu ne znači nostalgično okretanje prošlosti, već savremeni iskorak ka zdravijem i povezanijem odrastanju. Igra nije luksuz, ona je razvojna potreba, temelj samopouzdanja, emocionalne stabilnosti i zdravih odnosa.
Tekst: Ajša Bugarić
