Šukrija Ahmetović iz Tutina nestao je pre više od dvadeset godina u Siriji, a njegova porodica, prijatelji i poznanici i dalje se nadaju da će ga pronaći.
Šukrija je boravio u Damasku gde je studirao, a prema dostupnim informacijama, misteriozno je nestao 2004. godine. Njegova porodica od tada pokušava da sazna šta se dogodilo, ali odgovora i dalje nema.
Prošlo je više od dvadeset godina otkad porodica Ahmetović iz sela Đerekare nije čula ništa o svom sinu, koji je te 2004. godine otišao na postdiplomske studije u Siriju.
„Tada je on otišao u Siriju na postdiplomske studije i njegova hanuma je rekla da je dao sve ispite i da je ostalo samo još da izabere temu za diplomski. Nismo ni ja ni ona znali da li je izabrao temu, a u međuvremenu se više nije javljao. Telefon je zvonio, ali se nije javljao. Njegova hanuma mi je rekla da ga je zvala više puta, ali bez uspeha.
Posle smo ga zvali i ja i sinovi, ali ništa. Onda smo zvali i onog Demirović Muhameda, jer je i on bio tamo, na studijama ili postdiplomskim. Rekao nam je kad ga je poslednji put video i da o njemu ne zna ništa više. Prijavljivali smo slučaj i u policiji i raznim ustanovama. Moj sin Hanefija je išao u Siriju i tražio ga svuda, ali nije mogao ništa da sazna i morao je da se vrati“, rekao je otac Šukrije Ahmetovića, Husnija Ahmetović.
Husnija je nastavio priču o tome kako je to za njega i njegovu suprugu bio veliki udarac.
„Teško je i dan-danas teško. To je za nas, dvoje starih, bio veliki udarac, velika tegoba i rana koja nikada neće zarasti. Šta ćemo, trpimo…“
Porodica je, kako kaže, tokom godina pokušavala na razne načine da pronađe Šukriju.
„Nismo jedno što smo mogli – slali smo DNK uzorke, da pošaljemo krv. Poslali smo, i oni su razložili: ovde krv od oca, ovde od majke. Poslali smo to, ali nakon nekog vremena dobili smo odgovor da ne mogu ništa da nađu“, ispričao je Husnija.
Govoreći o situaciji u Siriji tog vremena, rekao je: „Ne sećam se da je bilo nereda, ne bi trebalo. A opet nisam to toliko ni pratio, ali trebalo bi da nije bilo.“
Na pitanje o nadi da će dobiti nove informacije nakon pada režima u Siriji, Husnija je rekao: „Pa eto, ako Allah dželešanuhu bude hteo tako, te informacije će se i dobiti. Ako budemo zaslužili da patimo, možda nećemo ni dobiti. Ja se u Allaha pouzdam da će se dobiti neka informacija o njemu.“
Komšije porodice Ahmetović ističu da je Šukrija bio izuzetan mladić i značajan za zajednicu. Njegov otac se sa tugom priseća: „Ako Bog da, ne treba puno hvaliti svoje dete, to nema nigde, ali kao što je on bio, to nije imalo. I dobar vernik, i dobar komšija, i dobar sin. Nekada, kada sam se i ljutio na njega, nisam bio u pravu. On nikada nije hteo da mi šteti hatar, uvek bi rekao: ‘Babo, ti si u pravu, ja sam kriv.’ Takav je bio. Ako je trebalo da se nešto posluša, uvek je poslušao. Ne samo on, nego i svi sinovi.“
Pešter, kažu komšije, ne pamti takvog mladića, a nada još uvek postoji da će Šukrija biti pronađen. Porodica Ahmetović i dalje veruje da će jednog dana saznati istinu o svom sinu.
To je priča o Šukriji Ahmetoviću. Razgovarali smo sa njegovim roditeljima i kao što smo rekli u ovom uključenju razgovarali smo pre snimanja i sa komšijama koji zaista kažu da Pešter ne pamti takvog mladića. Mi ćemo živeti u nadu kao i njegova porodica da ćemo sto pre čuti bilo kakve informacije o njemu.
