Boreći se sa doživotnom fobijom od bacila, Piter Gofin je bio spreman za pandemiju virusa korona. Znao je kako da se pridržava higijenskih propisa i posedovao je veštine neophodne da spreči da se anksioznost otrgne kontroli.
Sedeo sam na kuhinjskom podu, koristeći sredstvo za dezinfekciju da bih obrisao kesu sa cerealijama, kad sam doživeo proviđenje: proveo sam skoro 20 godina vežbajući za pandemiju virusa korona.
U ranim tinejdžerskim godinama postavljena mi je dijagnoza opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Skoro dve trećine života brinuo sam zbog bacila, kako se oni prenose i kako mogu da ih se klonim.
I to mi je dalo veliku prednost u odnosu na druge ljude kad su u pitanju tipovi mera predostrožnosti koji se sada savetuju čitavom svetu.
- Mentalno zdravlje i korona virus: Kako da pregurate pandemiju i pobedite strah
- Koliko traje oporavak od korona virusa
- Mediteranska dijeta pomaže u prevenciji depresije
Izbegavanje kontakata sa ljudima izvan mog domaćinstva, pranje ruku posle dodirivanja bilo čega što je dodirivao neko drugi, dezinfekcija namirnica kad ih donesem kući iz prodavnice – sve sam to već radio u raznim fazama života. I usavršio sam tehniku.
Prepoznajem mnoge od vlastitih sklonosti u novoj globalnoj kulturi korona virusa. Ali najviše od svega prepoznajem stalnu, neutaživu anksioznost koja potiče od večitog nezadovoljstva bezbednošću od zaraze.
Hiljade, možda milioni ljudi iz svih krajeva sveta, sada se pita:
„Da li mi je ta osoba u prodavnici stala preblizu?“
„Da li sam dovoljno dugo prao ruke?“
„Hoće li ovaj sapun ubiti sve bacile?“
Sredinom 19. veka, francuski lekari koji su pisali rane studije o OKP-u nazvali su to la folie du doute – ludilo sumnje. To je najbolji opis koji sam do sada video onoga kako sam se osećao u svojim najmračnijim periodima.
I čini se da mnogi od nas doživljavaju nešto slično tome sada, suočeni sa pandemijom.
Možemo biti prilično sigurni da ukoliko održavamo distancu i peremo ruke, sledimo pravila izolacije, možemo da se zaštitimo. Ali uvek postoji nemirni crv neizvesnosti i sumnje, i anksioznost koja dolazi s njim.
To nisu nužno loša osećanja. U malim dozama, to je ono što nas drži na oprezu.
Problem je što mogu da se otrgnu kontroli. Kao što to lično dobro znam, sumnja počinje sa: „Jesam li dovoljno čist?“
Ali ona prerasta u: „Hoću li ikada ponovo imati normalan život?“
I na kraju u: „Zašto se uopšte truditi?“
Odrastajući u Kanadi, imao sam problema da kontrolišem brigu i strah od veoma ranog uzrasta – možda od svoje pete ili šeste godine.
Kad sam imao 12 godina, ta osećanja su se svela uglavnom na brigu o čistoći i kontaminaciji, naročito u pogledu telesnih tečnosti drugih ljudi: pljuvačka koja im izleti dok pričaju, bacili koji se šire kad ne peru ruke posle upotrebe toaleta i svih drugih opasnih bakterija koje sam zamišljao da čuče oko mene.
Na kraju je moja porodica primetila da se trudim da izbegavam dodirivanje stvari kao što su kvake i prekidači za svetlo i da trljam ruke dok ne pocrvene.
Imao sam sreće što su moji roditelji bili uviđajni i puni podrške, uvek su imali strpljenje da me saslušaju i pomogli su mi da se izborim sa često zbunjujućim i birokratski nastrojenim sistemom zaštite mentalnog zdravlja.
Počeo sam da idem na terapiju i ispisani su mi antidepresivi, koje uzimam i dan-danas.
To lečenje, i sam OKP, prosto su postali deo onoga što smatram svojim normalnim životom. Ali mi jesu umnogome omeli tinejdžerske godine i rane dvadesete.
Kad bih dolazio kući sa časova u srednjoj školi ili na fakultetu, više me je brinulo da li ću sa sebe sprati sve bacile koje sam pokupio tokom dana, nego samo učenje.
Bilo je slučajeva kad bih ostajao budan čitave noći perući veš ili se tuširajući drugi ili treći put zato što nisam mogao „dovoljno da se očistim“.
Držao sam mnoge prijatelje na distanci, delom zato što sam se brinuo zbog kontaminacije – ali uglavnom zato što sam se plašio da će otkriti da sam drugačiji od njih.
Otprilike poslednjih pet godina uglavnom sam uspevao da stavim sve svoje anksioznosti u vezi sa OKP pod kontrolu. Postao sam promišljen u vezi sa suočavanjem i borbom sa svojim strahovima.
Mnogo se trudim da razlikujem korisne brige i brige koje su nepotrebne i preterane. Imam velike koristi od toga što imam strpljivog partnera punog razumevanja, koji me poziva na odgovornost kad mi je to najpotrebnije.
Iz iskustva se ispostavilo da je mnogo ljudi sa prethodnim stanjem anksioznosti ili brige zbog bacila reklo da se manje brine tokom pandemije.
Možda zato što su drugi počeli da doživljavaju svet kao oni, preduzimaju iste mere predostrožnosti i isto tako svakodnevno uče kako da se izbore jakim stresom.
To je istina i u mom slučaju, mada samo do određene mere. Pandemija je, međutim, kod mene izazvala – ili oživela – neke jedinstvene izazove.
Javna upozorenja istakla su činjenicu da se bacili lako prenose sa osobe na osobu, čak i dok se samo mimoilazimo na ulici.
Smernice za pranje ruku naterale su me da se zapitam koliko često sam se u prošlosti udaljio od lavaboa a da nisam stvarno bio čist. A namirnice iz prodavnice predstavljale su povratak jednog od najvećih problema u mom životu.
Iako se činilo kao rasipanje, uvek sam više voleo da kupujem zapakovanu hranu umesto one slobodne artikle koje su mogli da pipkaju i drugi ljudi. Mimo toga, bio sam relativno malo zabrinut zbog hrane koju jedem. Usred korona virusa, međutim, vratio sam se ekstremnoj opreznosti kojoj sam pribegavao na vrhuncu svojih mentalnih problema pre oko decenije.
Sada kad donesem namirnice kući iz prodavnice, sve ih spustim u malo korišćeni ćošak stana, na isti način na koji bih mogao pažljivo da složim par cipela nakon što sam nagazio na komadić odlomljenog maltera ili žvakaću gumu. Operem ruke.
Sve što može da se izvadi iz njegovog zaštitnog pakovanja, ostavim po strani – uveren da je već dovoljno čisto. Potom metodično očistim preostale artikle kućnim sredstvom za dezinfekciju ili tečnošću za pranje i vodom, odloživši sređene artikle u novi red.
Ponovo operem ruke i odložim kupljene stvari u ormarić ili frižider. Ništa od toga nisu nove navike, ali sam se nadao da sam ih zauvek ostavio za sobom.
I nisam jedini koji doživljava nove, ili snažnije, probleme sa mentalnim zdravljem.
Širom sveta, dežurne telefonske linije za ljude u krizi beleže drastično povećanje poziva otkako je počela pandemija. U SAD, neki profesionalci su upozorili da sistem zaštite mentalnog zdravlja ne poseduje dovoljan kapacitet da ide u korak sa sve većom potražnjom.
I tu pri tom ne računamo zemlje sa još manje razvijenim zdravstvenim sistemom.
I dok se rasprave oko virusa korona sve više usmeravaju ka opuštanju mera izolacije, sačuvati smirenu i hladnu glavu moglo bi da bude važnije i teže nego ikad.
Bez obzira na toliko koliko brzo će početi ponovo da se otvaraju prodavnice, radna mesta i škole, duh Kovida-19, i svi strahovi i anksioznosti koje idu s njim, nadvijaće se nad svetom još mnogo meseci koji nam predstoje.
Ali kao što sam naučio iz godina i godina samoispitivanja i terapije u više navrata, anksioznost može da se kontroliše.
Prema mom iskustvu, bilo je od ogromne pomoći razgovarati o mojim osećanjima smireno i otvoreno sa ljudima kojima verujem, bilo da su to kvalifikovani profesionalci ili moji najbliži.
Bio sam podvrgnut lečenju koje se zove Kognitivna bihevioralna terapija, prvo u Kanadi kao tinejdžer, a potom i ponovo u Velikoj Britaniji kao odrasla osoba.
Cilj ovog ugovorenog savetovanja je, praktično, da se pacijenti osposobe da prepoznaju, zaustave i zamene misli ili dela koja više nisu logična ili od pomoći, već su prešla na teritoriju štetnosti i ometanja.
Najbolje je naučiti CBT uz pomoć profesionalnog savetnika. Ali postoje elementi tehnike koji mogu da se isprobaju na svoju ruku i mogli bi da budu od koristi bilo kome.
Kao što je sastavljanje spiska svih stvari koje vas brinu, detaljno opisujući u svakom od slučajeva zašto vas brinu i kako se osećate povodom njih.
Onda možete da pogledate listu i probate da nađete razloge zasnovane na činjenicama zašto su neke od vaših briga neosnovane, preuveličane ili rešive.
Za ljude u izolaciji, anksioznost ume da bude složena mešavina zdravstvenih problema, izgubljenih prihoda ili bezbednosti posla, društvene izolacije i propuštanja srećnijih aspekata života.
Identifikujući svaku od tih briga pojedinačno, možda ćete uvideti da možete da ublažite deo stresa – izborivši se sa izolacijom tako što ćete zakazati redovne video pozive sa porodicom i prijateljima, na primer.
Ili isplaniravši letnji raspust ili žurku za period kad se svet ponovo bezbedno otvori.
Mogli biste da pronađete utehu u savetu eksperata, koji ističu da većina ljudi koji se zaraze Kovidom-19 prežive. Možda će vam predstavljati olakšanje naučni dokazi da je redovno pranje ruku sapunom ili tečnošću za pranje dovoljno da vam očisti kožu, a da će pranje vašeg veša na uobičajeni način otkloniti virus iz vaše odeće.
Iznad svega drugog, ne smete zaboraviti da niko od nas ne prolazi kroz pandemiju sam.
U najgorim danima, moje sumnje i anksioznost mogu da samelju moje samopouzdanje u prah. Sebe počnem da vidim kao neobičnog i budalastog, kao da sam jedina osoba na Zemlji koja se oseća tako kako se osećam. Ali, u ovom trenutku, svi osećamo teret korona virusa na ovaj ili onaj način.
Možda se mi samoizolujemo da bismo preživeli ovu krizu. Ali radimo to svi zajedno.
- ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
- MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
- DA LI ĆE BITI VAKCINA? Dosadašnji napredak u istraživanjima
- KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
